Podele su večne
Naravno, rodne podele nisu od juče niti ih je izmislila industrija proizvoda za decu, a i ne bi se tako lako “lepile” za decu da nisu zasnovane na nekim objektivnim faktorima. Istorija ljudskih društava predstavlja istoriju takvih podela, i one su svakako rezultat kako bioloških predispozicija, tako i prilagođavanja okolnostima i čovekove borbe za opstanak. Naime, specijalizovanje polova za različite životne sfere povećavalo je ljudskim zajednicama u teškim i nemilosrdnim uslovima šanse za preživljavanje.
“Teško je govoriti o poreklu rodnih podela”, objašnjava Iva Nenić, “postoje svakako brojne teorijske spekulacije, ali mi se čini da je mnogo važnije razumeti na koji način se rodne uloge konstruišu danas, i šta se može uraditi da se stvari konkretno poboljšaju. Polno/rodno zadati obrasci ponašanja su se menjali u prošlosti, oni svakako zavise i od uzusa određene kulture, društva, zajednice – drugim rečima, ne postoji nekakva čvrsto zacementirana podela rodnih/polnih uloga kroz istoriju. Međutim, polni i rodni „dimorfizam“, odnosno viđenje sveta, pa i sveta kulture u formi uparenih suprotnosti („žensko-muško“, što se docnije može povezivati sa „dobro-loše“, „telesno-duhovno“, itd) jeste mehanizam karakterističan za ’tvrda’ patrijarhalna društvena ustrojstva u kojima su žene često nevidljive, omalovažavane i lišene moći da upravljaju svojim životom/odlukama u javnoj sferi“. Te podele kakve zacrtava patrijarhat moguće je zaobići, menjati, moguće je, konačno, otvoreno im se suprotstaviti . Najpre u najbližem okruženju, u porodici, a potom i na široj društvenoj sceni; no, odrasla osoba tu može doneti svesnu odluku, dok deci pre svega treba ponuditi slobodarsko okruženje za odrastanje u kojem ponašanja, pojavnost i predmeti nisu nosioci nekakvih „suština“ – a ponajmanje rodnih „esencija“. dodaje Iva Nenić.
Postoje alternative
Naravno, nije da uopšte ne postoje i sadržaji koji, poput pomenute “Opasne knjige za devojčice”, pružaju ženskoj deci neke drugačije uzore i alternativu ružičastoj princezi koja govori tiho i nikom se ne zamera. Samo ih je potrebno malo bolje tražiti. “Mislim da je savremeni trenutak obeležen slivanjem ogromnog broja identitetskih obrazaca, u kojima se “ženstvenost” može potvrđivati, demaskirati, ispitivati, menjati, naposletku i beskonačno granati. Popularna kultura je previše složena i promenljiva da bi se mogla označiti kao prostor u kojem se beskrajno ponavljaju uvreženi polni i rodni stereotipi” primećuje Iva Nenić. “Nemali broj primera – najčešće savremenih, ali i onih koji se danas smatraju klasičnim – odstupa od obrasca “dečak/muškarac=heroj”, “devojčica/žena=nagrada”. Kao dete, imala sam prilike da čitam različite slikovnice (neke od njih se i danas prodaju), u kojima su polne uloge bile prikazane na fundamentalno različite načine. Recimo, u mojoj omiljenoj kolekciji slikovnica pod naslovom “Maja” (odličan francuski serijal), nalazile su se “Maja na jedrenju” i “Maja mala mama”. Ukoliko se dobro sećam, već u uzrastu od pet godina pravila sam razliku između te dve knjižice – prva mi se dopadala, pošto je devojčica Maja kao glavna junakinja neprestano nešto novo učila i radila (družeći se sa dečacima i devojčicama); o drugoj nisam imala najbolje mišljenje, iz sadašnje perspektive čini mi se da je izazivala blagu nelagodu. Zašto? Na isti način na koji sam kao dete reagovala na “začikavanja” odraslih povodom (pretpostavljenih) simpatija, nisam želela da budem “mala mama” svojim lutkama, bratu ili sestri. Hoću da kažem da deca u vrlo ranom uzrastu postaju svesna pritiska kojim ih društvo “ukotvljava” u određene obrasce ponašanja, i da se, zavisno od prećutnih ili iskazanih stavova okoline, dečiji otpor može ućutkati ili, naprotiv, preobratiti u izvesnu meru slobode da se ne obaziru na ono što im društvo uporno poručuje. Mejnstrim popularna kultura vrši snažan pritisak na decu da se preko predmeta rodno “legitimišu”; međutim, danas je izbor takav da je, svakako, moguće ponuditi i alternative.” zaključuje ona.
Da stvari nisu baš crni-bele i da savremena kultura, uprkos pomenutoj “princezifikaciji” ne proizvodi samo smerne i mirne “lutkice” pokazuju i statistike, po kojima se devojčice sve više približavaju dečacima po agresivnosti i učešću u kriminalu. Dakle, što znači da se na tom polju sve više “emancipuju”.
“Povećana agresivnost dece je sve češća pojava u savremenim društvima, i ne mislim da je na bilo kakav način povezana sa emancipacijom žena. Dečiju agresivnost vidim kao posledicu medijskog veličanja nasilja, neefikasnosti i kolapsa školskog sistema; naposletku, u mnogim slučajevima je dečije ponašanje odslik onoga što se dešava “kod kuće”, između četiri zida. “ kaže Iva Nenić.
