I nostalgija i profit
Tumačenja ovog fenomena su mnogobrojna. Uprkos ogromnim društvenim i kulturnim promenama koje je doneo 20. vek arhetipske uloge polova kao da se večno vraćaju. S jedne strane, to se objašnjava činjenicom da deca imaju spontanu želju da svoj identitet definišu i kroz odnos prema sopstvenom polu, usvajajući odrećene preferencije i način ponašanja, ali i uspostavljajući granice u odnisu na suprotni pol, tj. želeći da se razlikuju od njega. S druge strane, u današnjoj “potrošačkoj” epohi sve se na neki način doživljava kao prolazni trend, pa i društveni odnosi, pa neminovno dolazi do zasićenja, i potrebe da se ponudi nešto novo . Dakle, ako je do juče u modi bila devojčica izvan klasičnog stereotipa, avanturistkinja koja se vere po drveću i ne izlazi iz farmerica, danas je ta paradigma, kao i svaka roba – već potrošena i beznadežno zastarela i mora je smeniti neka nova društvena moda, makar (ili tim bolje) reciklirana.
Da ne pominjemo još i ogromnu novčanu korist koju proizvođači dečje robe imaju od činjenice da ženskoj i muškoj deci nude sasvim različite proizvode, počev od garderobe i igračaka, pa do nameštaja za dečju sobu, tehnike, sportske opreme i ostalog. Ni bebe devojčice danas nisu pošteđene obaveze da oslobode ženu koja čuči u njima, pa su se na tržištu pre paar godina pojavile i štiklice za novorođenčad.
“Kao što farmerice i karirane košulje nisu garancija toga da će devojčica biti samosvesna i da se neće obazirati na diktat patrijarhalnog okruženja tako i, povratno, roze odeća i šljokice automatski ne govore o tome da će ulepšavanje, kozmetika i “ženski časopisi” biti okosnica njenih budućih interesovanja. Na isti način, dečak koji oblači suknju ili se igra lutkama nije predestiniran da bude gej, niti gej dečak, pak, mora voleti kulturalne obrasce “ženstvenosti”, već može uživati upravo u onim oblicima zabave koji se tradicionalno označavaju kao dečačke igre. Preplavljenost roze bojom jeste grčeviti pokušaj dominantne kulture da održi status quo po pitanju rodnih uloga, a jednovremeno je i moćni potez industrije zabave i globalnog kapitala da, saučestvujući u tom pokušaju, profitira na starom mehanizmu rodnih podela.” kaže Iva Nenić.
Kriza = patrijarhat
Neki smatraju i da uzroke “princezifikaciji” savremene kulture treba tražiti u krizi koja je zahvatila zapadno društvo, kako krizi bezbednosti izazvanoj problemom terorizma, tako i ekonomskoj krizi koja je u prvi plan donela životnu neizvesnost. Naime, u nesigurnim vremenima i usled teških okolnosti, rado se poseže za mitom o glamuroznoj ženstvenoj figuri kojoj u pomoć priskače heroj-spasilac. Posle terorističkog napada na Svetki trgovinski centar, kako je primećeno, prodaja ruževa za usne u Americi dvostruko se uvećala.
Kada je reč o srpskom društvu, uzroke za vraćanje klišeima treba tražiti i u društvenim lomovima koji su obeležili poslednje decenije, smatra Iva Nenić. “Ne bih se složila sa pretpostavkom da postoji nekakvo “zasićenje emancipacijom”, posebno ne u našem društvu, u kojem je podređenost žena i dalje prisutna na svakom koraku – od tekstova u školskim udžbenicima, do brojnih slučajeva ekstremnog nasilja. Nostalgija za tradicionalnim ulogama nije uzrok, već posledica, proistekla iz temeljnog urušavanja i destabilizacije društvenog poretka u protekle dve decenije, a svakako se može povezati i sa postkomunističkom “reverzijom prošlosti” koja je uzela maha u devedesetim godinama prošlog veka – naime, vraćanjem na idealizovane (i velikim delom naknadno konstruisane) patrijarhalne modele. “
