Piše: Svetomir Bojanin
Kod školskog deteta najveću radost izaziva otkriće zakonomernosti u nekoj društvenoj igri, kada ono njome ovlada i počne da pobeđuje, da skuplja društvo oko te igre, da nalazi srodne duše koje interesuje ista igra. Preko igre ono otkriva drugu decu, iz druge ulice, razvija se druženje, osvaja se prostor i savlađuju logičke sheme koje ta igra podrazumeva. Takve igre su razne brojalice, poskakivanje po nekom redosledu i pravilu, karte i kockice, pa onda zapisivanje poteza, računanje poena u tablićima, domišljanje imena i srodnih pojmova iz geografije, i tako redom.
Dete dolazi u školu pripravno za takve igre. Međutim, tamo ga čeka disciplina, koja, bez obzira na vladajuću ideologiju, pred njega postavlja bezbroj zahteva. S jedne strane, deci se kaže da su voljena i da je sve što se čini namenjeno njihovom dobru. S druge strane su prekorni pogledi, ocene, ljutiti izrazi lica, opomene, povačenje za uši, za zulufe, izbacivanje iz razreda i slično. Kakva su zapravo deca niko ne zna niti se iko ikada, kroz celu istoriju državnog školstva, to pitao. Zna se samo šta se od dece traži. U globalu, deca su u stanju da odgovore zahtevima škole i to je bilo dovoljno za sve pedagoge sveta. Trebalo je samo još pronaći metod kako da se deci, koja sve mogu, utuvi u glavu baš ono što je važno za dete, školu, za državu i društvo čija je ona institicija.
„S jedne strane, deci se kaže da su voljena i da je sve što se čini namenjeno njihovom dobru. S druge strane su prekorni pogledi, ocene, ljutiti izrazi lica, opomene, povačenje za uši, za zulufe, izbacivanje iz razreda i slično.“
Matematika je bitna za razvoj deteta i ne sme se dozvoliti da ostane bauk detinjstva. Matematika, kao i čitanje i pisanje, treba da postane svakodnevni oblik detetove komunikacije sa ljudima, sa vremenom, sa prostorom.
Sve počinje prvim kupanjima deteta, kada se mati sa njim mazi. Ona mu širi ručice, pa ih skuplja, posipa ga talkom, briše mu svaki deo, pa mu ljubi pojedine delove tepajući mu, pa ga celog umotava u pelene. Onda razmotava jedan po jedan deo njegovog tela i sve to propraća tepanjem: mamino lepo oko, mamina divna ručica, mamine nožice. To postaje osnova za doživljaj odnosa deo-celina, koji će dete jednom jasno uočiti i uopštiti. To su temelji za kasnije otkriće skupova i podskupova.
Onda će negde u petom mesecu života i samo dete da otkrije ruku, taj svoj prvi „digitron“ – prvo zagleda ruku, uvodi je u svoje vidno polje pa je izvodi iz njega, onda širi prste pa ih skuplja, pa ih proverava stavljajući u usta svaki prst pojedinačno, a onda celu šaku. Time ono obogaćuje već postojeće iskustvo o delovima i celini. Ovoga puta reč je o pet delova jedne celine. Iskustvo se dalje obogaćuje brojanjem na prste i drugim igrama brojalicama, zatim se ono prenosi na igračke, na kamenčiće, klikere, na sve što detetu dođe do ruke.
S pojavom logičkog mišljenja, dete uspeva da razume šta je broj pet. Pri tom se ne misli na pet prstiju, pet igračaka, pet loptica ili kolača na poslužavniku, nego na neko pet koje miže biti sve to i ne mora. Neko pet uopšte. Kada krene u školu, dete uči da to pet može da bude i: 4+1; 3+2; 6-1 itd. Tu već dolazi do prvih nesporazuma. Roditelj koji je nesiguran u uspešnost svoje roditeljske uloge ili, još dublje, u sebe kao muškarca (jer to uglavnom važi za očeve naših patrijarhalnih porodica), prvo nad čim strepi, kad se već uveri da se dete rodilo normalno, jeste njegova pamet, da li će dete biti dovoljno inteligentno. Smatra se da inteligencija osigurava uspeh u društvu, a kod velikog broja ljudi uspeh se identifikuje sa polnom ulogom muškarca. Zato kad otkrije da mu dete ne barata najuspešnije brojevima, roditelj se odmah uplaši. „Preseklo me je, doktore, kada sam video šta sve ne zna taj moj mali“, rekao mi je otac jednog dečaka koji je imao probleme sa računanjem, a koji je inače bio pametno i uspešno dete.
„Smatra se da inteligencija osigurava uspeh u društvu, a kod velikog broja ljudi uspeh se identifikuje sa polnom ulogom muškarca. Zato kad otkrije da mu dete ne barata najuspešnije brojevima, roditelj se odmah uplaši.“
U školi se takav problem odmah ocenjuje kao nerad, kao tupost ili se tumači razvodom roditelja, alkoholizmom u porodici ili nekim drugim nepoznatim razlozoma zbog kojih dete pati. Druga tumačenja otežanog računanja kod dece zvanična škola, bar do sada, nije imala. Tako mališan (to se najčešće dešava dečacima) raste okružen uzdasima roditelja, njihovim zabrinutim licima, sumnjičavim pogledima i krutim fizionomijama učitelja, koji uvek postupaju „po pravdi“, ali ta pravda nikada nije naklonjena dečaku koji ima problem.
