Zrela ljubav je uzajamna i ravnopravna. To je odnos u kojem se oba partnera razvijaju i prihvataju jedno drugo kao celovite osobe, sa vrlinama i manama.
Ljubavni odnosi koji nemaju ove osnovne sastojke nezreli su oblici ljubavi u kojima partneri menjaju zrelu ljubav za nešto drugo što dobijaju u vezi umesto zrele uzajamne ljubavi. Zaštitu, ušuškanost, moć, lagodan život, posedovanje, seksualno zadovoljenje… Partner se doživljava kao sredstvo za zadovoljenje neke od tih parcijalnih potreba, a osoba koja to čini i sebe pretvara u sredstvo za zadovoljenje nekih partnerovih parcijalnih potreba.
Na primer, žena muškarca doživljava kao sredstvo za zadovoljenje potrebe za materijalnom sigurnošću i lagodnim životom, a muškarac nju kao seksualni objekt, trofej koji poseduje i nad kojim ima moć upravljanja („privatizovao“ je). Zadovoljavanje tih parcijalnih potreba su „utešne nagrade“ za one koji ne veruju da je moguće uspostviti odnos zrele ljubavi, ili ne veruju da je to moguće za najih.
U nezrelim oblicima ljubavi ni jedan partner nije celovit, nije osoba, već se pretvara u deo sebe, onaj deo koji služi zadovoljenju neke parcijalne potrebe, svoje ili partnerove. Svi ljudi čeznu za tim da ih neko voli baš onakve kakvi jesu, kao celinu, a većina ljudi se zadovoljava „utešnim nagradama“, zamenama zrele ljubavi za nešto drugo. Gotovo isti odnos većina ljudi ima i prema poslu kojim se bavi.
Umesto uzajamnosti sa poslom, osećaja osobe da se razmenjuje sa poslom kojim se bavi, da se ostvaruje kroz posao, daje najbolje od sebe i zadovoljna je onim što prima jer voli to što radi, mnogi ljudi biraju da rade poslove koje ne vole zbog nekih aspekata posla (najčešće zarade, statusa, moći). Nikada ne budu zadovoljni ovom parcijalnom „utešnom nagradom“. Zašto se ljudi odlučuju da prodaju, menjaju nešto veliko za nešto malo?
Nebojša Jovanović,
psiholog, psihoterapeut, edukator
Izvor: Beleške sa psihoterapije
