Kako bi izgledao sadržaj koji bi jedan devetogodišnjak trebalo svakodnevno da prati na društvenim mrežama, pa da to do te mere zabrine njegove roditelje i nastavnike, da nešto zaista i preduzmu?
Da li uopšte znate kakav se sadržaj deci plasira kad im date telefon u ruke? Znate li šta gledaju, koga prate, ko ih prati?
Ili, još bolje pitanje je – zanima li vas uopšte?
Juče je pedagog Snežana Golić na svom profilu podelila deo spota pesme ženskog benda koji smo zamalo poslali na Evroviziju (da nije bilo virusa, ne bi bilo ni zamalo, pa eto zašto u svakom zlu ima nešto dobro).
Nova pesma zove se Folir’o. I ni taj naslov, ni ta pesma, ni taj spot, ni tekst, ništa nije strašnije od treša na koji smo već navikli i koji nam je postalo potpuno normalno da deca slušaju i gledaju. Jer, pa to svi slušaju. Ceo razred.
Strašniji od svega toga je kraj spota. Na kraju spota tri devojke, mlade, atraktivne, izazovno obučene, čekaju tramvaj. Tramvaja nema, ali zato nailazi besan auto, vozi ga nepoznat momak koji im kaže da “nema tramvaja, a? Hajde upadajte, baciću vas ja…!
I sve tri devojke, na štiklicama i u mini-suknjama trče do kola, uskaču i odvoze se u nepoznatom pravcu, sa nepoznatim čovekom. Spot ima 20 miliona pregleda za mesec dana.
To su, dragi roditelji, pregledi vaše dece. Vašoj deci su ove tri devojke rekle da je potpuno u redu uskočiti u auto sa nekim muškarcem, jer nema tramvaja.
Dvadeset miliona pregleda. Neka je to “samo” pola miliona dece koja su po 40 puta preslušala pesmu. To je onda milion roditelja kojima je to potpuno u redu. Najmanje milion. Roditelja koje ne zanima svet u kojem im deca žive.
Zato vas dragi roditelji pitamo, koji su vaši izgovori što dozvoljavate da deca provode 6 sati dnevno pred ekranom i što dozvoljavate da gledaju ovakve stvari?
“Ništa me ne pitajte, po ceo dan to gleda, ali i mi smo imali loše idole devedesetih, pa šta nam fali?”
“Bože sačuvaj, jednom sam pustila i zgrozila se. Ali to gleda ceo razred. Svi, pa ne mogu samo ja njemu da zabranim!”
“Škola je kriva, treba oni da im zabrane, ja kod kuće ne mogu!”
“Znam ja, pitao sam ga, rekao mi je da to gleda jer su mu smešni, ali on je iznad toga i ne bi se tako ponašao.”
Krivo je i društvo, krivi su i mediji koji to plasiraju. Kriva je i država koja ne sankcioniše ovakve stvari dozvoljavajući da se spotovi sa tako takvim porukama bez problema plasiraju, slušaju, gledaju, promovišu. Pa čak i da ih, kao primer, šaljemo u svet.
Ali, kad znate, kad dobro znate, da ni društvo, ni država, ni škola neće uraditi ništa za vaše dete, dok to ne uradite sami, šta vas onda sprečava da kažete hoću da znam?
Želim da se uključim, hoću da vidim šta slušaš, hoću da o tome pričamo, hoću da znam zašto ti se to dopada.
Želim da znam da li je zaista faza ili će to na tebe uticati značajno.
Želim svakog dana da budem deo tvog života i da što više pričamo, a što manje gledamo u ekran.
Želim da se u našoj kući nikad ne gledaju rialiti programi i ne pušta “jeftina” muzika.
Želim da svakog dana večeramo zajedno.
Želim da za večerom ne koristimo telefone.
Želim da ne budeš u tih pola miliona dece koji gledaju ovakve stvari.
Ali, za to vam trebaju dve stvari. Strpljenje i posvećenost.
Imate li ih za svoju decu?
A. Cvjetić
Izvor: Zelena učionica
