Kada dete napuni trinaest i četrnaest godina, roditelj bi trebalo da je spreman za ono što može da se nazove neobuzdanim emocionalnim stanjem. Tinejdžer postaje preosetljiv na mišljenja vršnjaka i reaguje vrlo snažno na njih. S druge strane, socijalne veštine potrebne da shvate šta njihovi vršnjaci zaista misle i šta je realnost, neće doživeti zrelost još mnogo godina kasnije, što ih čini još konfuznijim
Do tih godina, tinejdžeri reaguju na stres vrlo loše, i umeju da tresnu vratima i briznu u plač kada ih savlada. Uticaj stresa je mnogo jači tokom tog perioda života i ostavlja posledice: polovina mentalnih poremećaja kod odraslih koji su kao okidač imali stres, dijagnostikovana je i pre petnaeste godine. Neka druga istraživanja pokazuju da tinejdžeri od jedanaeste do petnaeste postaju tužni i uznemireni kada dožive stres u društvu bilo da su isključeni iz društvenih grupa ili imaju osećaj neuklapanja — što nije slučaj sa odraslima.
Delovi mozga najpodložniji stresu i dalje se razvijaju, pa način na koji se suočavaju s njim može da se duboko ureže u mozak kao doživotni obrazac, bar prema prošlogodišnjem istraživanju objavljenom u Developmental Science Review. Psiholozi zato savetuju da deca nauče veštine koje će im pomoći da nauče da se sama umiruju, počev od vežbanja i nekog sporta, pa do slušanja muzike.
“Tinejdžeri od jedanaeste do petnaeste postaju tužni i uznemireni kada dožive stres u društvu bilo da su isključeni iz društvenih grupa ili imaju osećaj neuklapanja — što nije slučaj sa odraslima.”
Tinejdžeri su podložni socijalnom stresu u uzrastu od trinaest i četrnaest godina. Tu roditelji mogu da pomognu klincima da “dekodiraju” vršnjake i društveno ponašanje i da uspostave model zdravog suočavanja sa stresom.
Učiti tinejdžera da razvija veštine prijateljstva, čitanja tuđih emocija i govora tela od velike su važnosti. Važno je da nauče da biraju prijatelje na osnovu interesovanja, ne na osnovu popularnosti, ali i da nauče da se oslobode onih “prijatelja” koji ih kinje. Važno je naučiti ih kako da “poprave” prijateljstvo nakon svađe, tako što će se izviniti, ispraviti grešku ili napraviti kompromis. Ključ za suočavanje sa stresom je u podršci porodice. Tinejdžeri čije porodice neguju zajedništvo, rešavanje problema i emocionalnu podršku, imaju manje šanse da postanu depresivni nakon izlaganja ozbiljnom stresu, tvrdi prošlogodišnja studija na 362 adolescenta, objavljena u Journal of Family Psychology.
I kad su u pitanju oni malo stariji tinejdžeri, od petnaest do šesnaest godina, njihova žudnja za rizikom raste, a to je potvrdila i studija iz 2015. godine na preko 200 učesnika starosti od osam do 12 godina na Univerzitetu Leiden u Holandiji. Receptori za nagrađivanje u mozgu bujaju, pojačavajući odgovor adolescenata na dopamin, neurotransmiter povezan sa osećanjima zadovoljstva i uživanja. To čini uzbuđenje još poželjnijim nego što će to ikada biti. Normalni strahovi od opasnosti privremeno su potisnuti tokom adolescencije, što je promena za koju naučnici veruju da potiče iz evoluirane potrebe da se napusti dom i istraži novo stanište. Studije su potvrdile da adolescenti ne menjaju procenu o rizičnim situacijama čak i kada ih upozorite na to da je rizik veći nego što očekuju.
“Oni koji tragaju za uzbuđenjem nikada neće imati tako jaku potrebu za rizikom kao u svojih petnaest i šesnaest godina, kada im receptori u mozgu bujaju kao u proleće.”
Zato je sposobnost da se zadrže prijatelji posebno korisna u ovoj fazi tinejdžerstva. Kada imaju tako dobre prijatelje kojima veruju i na čiju podršku računaju, neće se tako često upuštati u rizična ponašanja, bilo da su u pitanju krađa ili opasna vožnja, pa čak i nezaštićeni seks, prema studiji iz 2015. godine Univerziteta Ilinois. Tinejdžeri koji se često raspravljaju sa bliskim prijateljima, imaju više šansi da se kockaju ponašanjem. Oni koji tragaju za uzbuđenjem nikada neće imati tako jaku potrebu za rizikom kao u svojih petnaest i šesnaest godina, kada im receptori u mozgu bujaju kao u proleće. Roditelji i dalje mogu nešto da učine: da podstiču zdrava prijateljstva, pokazuju podršku i toplinu. U tom periodu nije kasno za pružanje podrške, jer takvi roditelji mogu da naprave razliku. U kontrolisanom testu o riziku objavljenom u časopisu Developmental Cognitive Neuroscience 2015. godine, tinejdžeri koji su tokom odrastanja imali blizak odnos sa roditeljima sa svojih petnaest godina, imali su manje aktivnosti u regionu mozga koji je povezan sa preuzimanjem rizika, i godinu i po dana kasnije imali su i manje šansi da se upuštaju u rizično ponašanje. Bliskost s roditeljima, prema istoj studiji, podrazumeva i poštovanje koje dobija od njih, kao i pomoć u rešavanju problema kroz razgovor, a najviše odsustvo vikanja i dranja.
“Tinejdžeri koji su tokom odrastanja imali blizak odnos sa roditeljima sa svojih petnaest godina, imali su manje aktivnosti u regionu mozga koji je povezan sa preuzimanjem rizika”
A onda dolaze one godine koje bi trebalo da predstavljaju završnicu tinejdžerskog kruga pakla.
Prednost tinejdžerskog mozga da se menja i razvija najevidentniji je u ovoj fazi. Kod nekih tinejdžera zabeležen je skok IQ. Intelektualno daroviti tinejdžeri, kako tvrdi studija Univerziteta Pen stejt, Univerziteta Park i Univerziteta Kolorado iz 2013. godine, najverovatnije će napredovati u koeficijentu inteligencije, tako da će tinejdžeri koji su već pametni, postati još pametniji. Kod starijih tinejdžera, delovi prefrontalnog korteksa odgovornog za prosuđivanje i odlučivanje po pravilu su dovoljno razvijeni da služe kao kočnica nekontrolisanih emocija i preuzimanje rizika. One izvršne funkcije, kao što su rešavanje problema i strategije planiranja, nastaviće da se razvijaju najmanje do dvadesete godine, kako je dokazano studijom od pre dve godine na Univerzitetu Šefild.
Društvene veštine i regioni mozga povezani sa njima i dalje sazrevaju i u ovoj fazi, tinejdžeri bolje primećuju kako se drugi osećaju i bolji su u pokazivanju empatije. Ali još su daleko od sposobnosti da dekodiraju motive i stavove ljudi u složenim društvenim situacijama, kao što je da otkriju zbog čega prijatelj iznenada menja temu tokom razgovora na zabavi.
Ali, kao što neko reče, jednom će svako morati da odraste.
Izvor: Nedeljnik
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Da bi dete izraslo u dobru osobu, nije potrebna samo ljubav – nego i jasna disciplina
Piše: Milan Damjanac, psihoterapeut Pošto stalno pričamo o ljubavi koju deca moraju dobiti u svojim porodicama kako bi bile zdrave individue, red je da prozborim koju o tome šta...
„Išao bih sa tatom u bioskop, a s tobom ne želim.”
"Ja-poruke" daju mogućnost deci da bliže upoznaju nas, roditelje. Često se krijemo od dece oklopom „autoriteta", koji se trudimo da održimo po svaku cenu. Nosimo masku „vaspitača" i bojimo se...
Ako je roditelj tužan, ako trpi u braku, to nije detetov problem
Hteli mi to ili ne, uticaj roditeljskih figura na nas, njihovu decu, je ogroman. To se nastavlja čak i kada smo uveliko odrasli ljudi. Često su naša osećanja prema majkama i...
Slavimo samoživost i samodovoljnost, a prevrćemo očima na nenajavljene posete i porodična okupljanja
Piše: Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut Danas sam čula da je jedna američka država donela zakon da se roditeljima koji ne ispoštuju želju svog PETOGODIŠNJEG deteta da promeni pol,...
Nema komentara.