Tako deca rastu

Razgovor sam na najljubazniji mogući način završio u nekoliko sekundi, odjavio se u firmi i sleteo na parking. Marfi je opet uzeo zakon u svoje ruke: Oni-koji-žive-u-gradu-a-mislim-da-ne-bi-trebali (nego lepo, na neki proplancima i livadama…) su parkirali nekoliko automobila tako da je meni trebalo strpljenje i koncentracija šahovskog velemajstora da se isparkiram. Pročitajte prve redove ovog bloga i biće vam jasno da to nije bilo moguće. „┌¥€∞™!$%%₹….!“ i svašta sam još izgovorio. Sve po spisku. Trubio sam i odskakivao od sedišta. Nije vredelo, očešao sam auto i izleteo sa parkinga kao iz praćke.

Imali smo jedno jako loše iskustvo iz prethodnog vrtića i sećanja su nemilice krenula da naviru. Pravi karusel slika u glavi. Jedan deo ti govori da će sve biti u redu, drugi se pita hoće li sve biti ok, treći „valjda nije strašno“ i sve to istovremeno… Iz Anine poruke sam nekako slutio da nije potpuna frka, jer da jeste znam da bi me nazvala… Toliko sam nadrndan bio dok sam vozio (ima i ona neka bezobrazna reč koja bi bolje opisala stanje) da je čak i Marfi je sa svojim zakonima malo ustukno i semafori su izbegavali crveno svetlo u mojoj blizini.

Minut pre vrtića sam pozvao Anu, njen smiren glas je delovao terapijski: „Ispred vrtića smo, nije strašno, evo pijemo sok“. Mali bandit se nasmejao kada me video, ni traga plakanja, a na čelu čvoruga takva da sam je mogao napisati sa velikim Č i da bude gramatički nepravilno, ali stilski precizno. Smirio sam se jer sam odmah shvatio da je Luka dobro, mada je izgledalo kao da mu niču rogovi. Dom zdravlja je u neposrednoj blizini vrtića pa smo se prošetali da čujemo stručno mišljenje. Terapija je bila: hladni oblozi, ništa strašno.