Tako deca rastu

Ana mi je rekla da su je pozvali iz vrtića u trenutku dok je dojila Viktora u kolima, na parkingu supermarketa. Da, Ana je jedna od mama koja misli da nije sramota nahraniti dete kada je gladno gde god da se nalazi. Diskretno prebaci maramu ili pelenu preko ramena i to je to. Znam da ima onih koji se ne slažu sa ovakvim stavom, ali znam da ima i onih koji tvrde da je zemlja ravna ploča ili da nam „dobro ide“… Koliko puta ste u životu videli nekoga da vrši malu nuždu na neprimerenom mestu, na ulici, u sred dana…? A koliko puta se videli da majka doji dete na javnom mestu? Bez licemerja.

Kada se Luka povredio u prethodnom vrtiću ja sam imao želju da odem tamo sa tonom dinamita i „razrešim neke stvari“ jer sam znao da je krivica do onih koji su trebali da ga čuvaju i paze. Naravno da sam i ovog puta bio ljut i da sam tražio krivicu kod drugih, ali sam iskren i svestan da nekada ni najveća pažnja nije dovoljna. Pre dve nedelje je Luka pao na nos, a da smo u tom trenutku pored njega bili Ana, Baka i ja. Verujem da ni vaspitačicama nije lako, sada grupa broji preko dvadesetoro dece.

Zvali su nas iz vrtića da se raspitaju kako je sve prošlo – lep gest.

Evo jedna, skoro pa primerena, template rečenica: „Tako deca rastu“. Verovatno tako i roditelji rastu. Svako planiranje, svaka aktivnost sadrži i jedno veliko „ALI“. Učiš da budeš uvek dostupan, češće odgovoran, da si spreman… Ništa to nije strašno, strepnja postane sastavni deo tebe. Kompenzuješ to osmesima, novim umećima, bezbrižnim licima dok spavaju..

O autoru:

Dejan Pataki je tridesetosmogodišnji tata, koji se posle ludog života u svetu di-džejinga i rokenrola skrasio i osnovao porodicu. Njegov sin Luka napunio je dve godine 8.novembra, a Viktor se rodio pet dana pre Lukinog drugog rođendana.

Izvor: Zelena učionica