U mojoj porodici se živi po pravilu teškog

(…)

Rekla bih da kontinuitet našeg angažovanja dok odrastamo u isto vreme zahteva petlju i izgrađuje je.

Jedan od razloga je što, po mom mišljenju, situacije kojima ljudi teže obično jačaju upravo one osobine koje su nas do njih i dovele. Ta teorija o razvoju ličnosti nazvana je princip uzajamne zavisnosti, a kumovao joj je Brent Roberts, istaknuti autoritet za pitanja šta dovodi do trajnih promena u načinu na koji ljudi misle, osećaju i ponašaju se u različitim situacijama.

Kad je Brent Roberts bio postdiplomac na Berkliju, preovladavalo je mišljenje da, posle detinjstva, nečija ličnost ostaje manje-više „zacemen­tirana“. Brent i drugi stručnjaci za ličnost otad su prikupili dovoljno du­goročnih podataka – jer pratili su, bukvalno, hiljade ljudi tokom godina, pa i decenija – da bi dokazali da se ličnost ipak menja i posle detinjstva.

Brent i drugi istraživači utvrdili su da glavni proces u razvoju ličnosti uključuje situacije i lične osobine koje se uzajamno „prizivaju“. Princip uzajamne zavisnosti ukazuje da upravo osobine koje nas dovode u odre­đene životne situacije jesu iste osobine koje se u tim situacijama podstiču, jačaju i potvrđuju. U toj međuzavisnosti postoji velika verovatnoća po­ jave zatvorenog kruga.

Na primer, u jednoj studiji Brent i njegovi saradnici su pratili hiljadu adolescenata na Novom Zelandu dok su ovi ulazili u odrasle godine i nalazili posao. Tokom godina, neprijateljski nastrojeni adolescenti su uglavnom imali manje ugledne poslove i pominjali su teškoće sa ­plaćanjem svakodnevnih računa. Takvi uslovi su, zauzvrat, doveli do povećanja nivoa neljubaznosti, što je dodatno podrivalo njihove mogućnosti boljeg zapo­slenja. Sa druge strane, ljubazniji adolescenti ušli su u ciklus psihološkog razvoja. Ta „dobra deca“ su dolazila do boljih poslova koji nude veću fi­nansijsku sigurnost – a taj ishod je jačao njihovu sklonost ka ljubaznosti.

Zasad nemamo studiju petlje u svetlu principa uzajamne zavisnosti. Ipak, malo ću da nagađam. Prepuštena sama sebi, devojčica koja nije uspela da otvori kutijicu sa suvim grožđem, pa je rekla: „Ovo je suviše teško! Odustajem!“, mogla je ući u zatvoreni ciklus koji je podstiče da uvek odustaje. Mogla je naučiti da odustaje redom od mnogo čega, i svaki put bi propustila priliku da se uključi u ciklus borbe i truda, posle kojih sledi napredak, a za njim samopouzdanje da se pokuša nešto još teže.

A šta je sa devojčicom čija je mama upiše na balet, iako je to teško? Toj devojčici se možda i ne dopada da baš tada oblači triko jer je možda malo umorna. Pritom, na poslednjem času nastavnica ju je izgrdila što drži ruke na pogrešan način, i to ju je baš pogodilo. Šta ako tu devojčicu i dalje vode na balet, i onda na jednom času iskusi zadovoljstvo uspeha? Hoće li je ta pobeda podstaći da vežba nešto drugo teško? Možda će na­ učiti da rado dočeka izazov?

(…)

Trudila sam se da obezbedim povratnu spregu za koju sam znala da je potrebna mojoj deci. Počela sam da ih oduševljeno hvalim ma šta da su radile. Upravo to je jedan od razloga što su vanškolske aktivnosti bolji­ teren za petlju – treneri i nastavnici su zaduženi da usade petlju deci koja nisu njihova rođena.

Na časovima baleta, gde sam vozila devojčice svake nedelje, čekala ih je izvanredna nastavnica. Njena strast prema baletu bila je prosto zara­zna. Bila je puna podrške baš kao i ja, a da budemo pošteni – zahtevala je mnogo više. Kad bi neka devojčica zakasnila na čas, dobijala je strogo predavanje o potrebi da se poštuje tuđe vreme. Ako bi zaboravile da po­nesu triko, ili baletske cipelice, sedele su i gledale drugu decu tokom celog časa, a same nisu smele da učestvuju. Kad bi neki pokret bio nepra­vilno izveden, ponavljali su ga i ponavljali, uz objašnjenja i popravljanja, sve dok nastavničina visoka merila ne bi bila ispunjena. Ponekad je uz to išlo i kratko predavanje o istoriji baleta i kako je svaka balerina dužna da nastavi tu tradiciju.

Grubo? Ne bih rekla. Visoka merila? Apsolutno.

I tako su na časovima baleta, mnogo više nego kod kuće, Lusi i Amanda iskusile kako izgleda razviti interesovanje, vredno vežbati nešto što još ne umeju da rade, ceniti daleki cilj tog napora, i kad loši dani konačno po­ stanu dobri, steći nadu da se trude i dalje.

U mojoj porodici se živi po pravilu teškog. Pravilo ima tri dela. Prvi glasi da svako – pa i mama i tata – moraju da rade nešto teško. Teško je ono što zahteva svakodnevno plansko vežbanje. Rekla sam deci da ono što je meni teško jesu psihološka istraživanja, ali da uz to vežbam i jogu. Tata se trudi da postane što bolji u prodaji nekretnina; osim toga i trči. Moja starija ćerka Amanda odabrala je da njoj bude teško sviranje klavira. Godinama je išla na balet, ali je kasnije odustala od toga. Lusi takođe.

To me dovodi do drugog dela pravila teškog: može da se odustane. Ali ne može da se odustane pre kraja sezone, perioda koji je plaćen ili pre neke druge „prirodne“ vremenske granice. Mora se, barem tokom vremena za koje se neko unapred obavezao, završiti ono što se počelo. Drugim rečima, ne može se odustati čim nastavnica vikne na vas, ili izgubite trku, ili se pokaže da ne smete da spavate kod drugarice zato što sutra imate nastup. Ne možete da odustanete zato što imate loš dan.

I, konačno, treći deo ovog pravila kaže da svako sam bira ono što mu je teško. Ne bira vam to niko drugi zato što, na kraju krajeva, nema nika­ kvog smisla da radite nešto teško što vas uopšte ne zanima. Čak i odluka da se pokuša sa baletom došla je posle razgovora o raznim drugim časo­vima i aktivnostima koje su moje ćerke mogle da izaberu.

Lusi je do sada promenila pet ili šest teških oblasti. Svaku je oduševljeno­ počinjala, ali bi kasnije otkrila da ipak ne želi da nastavi sa baletom, gimna­ stikom, atletikom, ručnim radom niti klavirom. Na kraju se odlučila za violu. Uči je već tri godine, i za to vreme njeno interesovanje je raslo, ume­ sto da se smanjuje kao ranije. Prošle godine je primljena u školski i grad­ski orkestar, a kad sam je nedavno pitala da li bi želela da zameni to svoje teško nečim drugim, pogledala me je kao da sam sišla s uma.

Amanda sledeće godine kreće u srednju školu. Godinu dana potom i njena sestra. U tom trenutku pravilo teškog će se promeniti. Biće do­ dat četvrti zahtev: svaka devojčica mora da se posveti nekoj aktivnosti, svejedno da li će biti nova ili ovo što već sada rade, najmanje dve godine.

Tiranski? Ne verujem. Ako su Lusini i Amandini nedavni komentari na tu temu bili iskreni, ne veruju ni one. I one žele da imaju petlju kad odra­ stu, a svesne su da za petlju, kao i za svaku drugu veštinu, treba vežbati­. Svesne su da imaju sreće što su u prilici da vežbaju.

Za roditelje koji bi želeli da podstaknu petlju, a da ne liše svoju decu mogućnosti da sama biraju svoj put, preporučujem ovo pravilo teškog.

Odlomak iz knjig „Imate li petlju“ Andžele Dakvort (Vulkan izdavaštvo)

Ako ne možemo da budemo genijalni kao Ajnštajn, vredi li studirati fiziku? Ako ne možemo da budemo brzi kao Bolt, da li da uopšte probamo da trčimo? Ima li smisla da pokušavamo da sviramo klavir ako ne možemo da budemo virtuozni kao Mocart?

Svi se suočavamo sa ograničenjima – ne samo u talentu nego i u prilikama. Pokušavamo, ne uspevamo i zaključujemo da smo stigli do granice svojih mogućnosti ili menjamo pravac posle samo nekoliko koraka. U oba slučaja, ne stignemo onoliko daleko koliko smo mogli. Zaboravljamo da ono što postignemo u maratonu života u velikoj meri zavisi od naše petlje – od strasti i istrajnosti u ostvarivanju dugoročnih ciljeva.

Imati petlju znači koračati dalje. Imati petlju znači držati se cilja koji ima svrhu. Imati petlju znači ulagati, iz dana u dan i iz godine u godinu, u napornu vežbu. Imati petlju znači pasti sedam puta i ustati i osmi put.

„Knjiga o uspehu koju svako mora da pročita.“ – Forbes

Izvor: Detinjarije.com