Dobre strategije
1. Formulisati granice
Granice bi trebalo definisati tako da budu jasne i predočiti ih detetu. Naknadno saznanje deteta da je prekršilo granicu (prekršilo pravilo) stvara kod njega negativne emocije kao što su bespomoćnost ili ljutnja. Roditelji (a nastavnici u školi) bi trebalo da imaju isti kriterijum koji svi dosledno poštuju. One mogu i da se redefinišu (menjaju) kada dete svojim razvojem ovlada novim veštinama i više nema potrebe da prethodne granice ostanu, u posebnim situacijama (kada je dete bolesno, na odmosru i sl.) i kada se pokaže da nisu dobro i jasno definisne. Postarati se da one detetu budu jasne, pravedne, logične, u skladu sa uzrastom i poterbama deteta. Možete formulisati vrlo jasno pravilo, ali ako ono ne poštuje zdravu logiku ili ako nije u skladu sa bazičnim potrebama deteta, ono će ga konstantno kršiti, bez obzira na kazne.
2. Nikada ne donositi odluke u stanju afekta.
Ne određivati kaznu u stanju afekta, dok smo ljuti, uplašeni ili uznemireni. Velika je verovatnoća da ćete se predomisliti kasnije i ublažiti kaznu što nikako ne daje dobar efekat, moguće je čak da kazna izrečena u afektu ne bude sprovodiva u realnosti ili da ne bude formulisana mudro, tj. da kaznimo sami sebe. Ako smo uznemireni ili ljuti najbolje je reći detetu da smo sada jako ljuti i da ćemo razgovarati kasnije, što će dati detetu i dobar model kontrolisanja sopstvenih emocija.
3. Upoznati se dobro sa mehanizmima delovanja ove dva sredstva i u skladu sa tim doneti stav o tome da li ćemo ih koristiti, imajući u vidu stil roditeljstva kojem pripadamo
4. Razvijati kod deteta toleranciju na frustraciju.Granice sprečavaju dete da uradi ono što želi, tada ga frustriramo. Da bi ostalo u okviru garnica ono mora naučiti da trpi fustraciju koju mu one stvaraju. Zato je važno da su one optimalne, ni previše zahtevne ni previše popustljive.
Prevazilaženje ambivalencije – donošenje odluke
Korak 1. Kada se radi o korišćenju nagrade i kazne pogrešno je stavljati na isti tas sa jedne strane nagradu, a sa druge kaznu. To su dva različita sredstva koja se ne mogu porediti. Osnovna razlika je u tome što se nagradom podstiče usvajanje novog i zadražavanje poželjnog ponašanja kod deteta, dok se kaznom ne usvaja novi oblik ponašanja, već dete uči da se suzdržava od ponašanja koje već ima u svom repertoaru, a za koje smatramo da je loše. Vremenom bi trebalo da usvoji stav o dobrom i lošem i sam sebi brani određena ponašanja. Važno je znati da se kaznom ne eliminiše nepoželjno ponašanje, već inhibira (dete se uči da se suzdržava), ali i dalje zna tako da se ponaša. Dakle, prvo moramo imati dva procesa donošenja odluke, jedan za nagradu, jedan za kaznu.
Korak 2. Sagledati u celini npr. nagradu. Ovaj korak podrazumeva da ste se detaljno i pravilno upoznali sa svim pozitivnim i negativnim efektima korišćenja nagrade, kao i šta sve može biti nagrada. Ovde nema prostora detaljnije o tome govoriti.
Korak 3. Sagledati u celini pozitivne i negativne strane nekorišćenja nagrade (šta se događa kada ne koristimo nagradu).
Korak 4. Na osnovu svega prethodnog, doneti odluku imajući u vidu sva objektivna saznanja, osobine deteta i način na koji želimo da vaspitamo dete. Jedna varijanta te odluke bi mogla da glasi: „Hoću da koristim nagradu zato što želim da mi dete izgradi pozitivnu sliku o sebi, da se vodim pozitivnim vaspitanjem, da gajim prijateljski odnos sa detetom itd. svestan toga da može postati npr. pohlepno i zato neću koristiti materijalnu nagradu, osim u posebnim situacijama“.
Isti niz koraka je potrebno uraditi i u donošenju jasnog stava o kazni (što je još važnije, jer je kazna mnogo delikatnije i opasnije sredstvo od nagrade).
