U školskom sistemu
U školskom sistemu se koristi sistem nagrade i kazne. Pitanje je da li je moguće poštovati pravila školskog sistema i dobrog korišćenja nagrade/kazne. Postojeći principi kažnjavanja krše neke od osnovnih pravila korišćenja kazne i na taj način nanose štetu. Evo nekih primera:
1. Doslednost – Jedan od uslova upotrebe kazne jeste da se koristi uvek za isto ili slično ponašanje. U školskom sitemu je to nemoguće. Ako misli da koristi kaznu, nastavnik mora svaki put za isto ili slično ponašanje isto reagovati. Da li je to moguće uopšte sprovesti? Da li svi učenici za isti prekršaj dobijaju istu kaznu? Nedosledno kažnjavanje nema nikakvog efekta na neželjeno ponašanje i predstavlja mučenje za dete, dok odrasli gube vreme za njegovo vaspitavanje. Takođe, kada se izričito ne zabrane i dosledno ne kazne, druga deca viđeno ponašanje tretiraju kao prećutno dozvoljeno. Nije redak slučaj da se dete udalji sa časa kada ometa nastavu, što za njega može predstavljati nagradu, a ne kaznu, ukoliko mu je lepše biti van učionice.
2. Intenzitet kazne mora biti najviši mogući za datu situaciju. Ovo pravilo se u školskom sistemu ne poštuje. Predviđen sistem podrazumeva postepeno kažnjavanje – prvo usmena opomena, zatim razgovor sa roditeljima, psihologom, ukor razrednog starešine, nastavničkog veća, direktora… Drugim rečima, dok kazna „dopre do njega“, on je napravio već niz drugih prekršaja.
3. Uvremenjenost – ako se i koristi kazna ona ima efekta na ponašanje koje se želi suzbiti jedino ako sledi u kratkom vremenskom roku nakon njega. Sva ispitivanja delovanja kazne ukazuju na vreme kao bitan faktor njenog efekta. Bez obzira na to, predviđen sistem kažnjavanja u školama ne poštuje ovo pravilo, čime kazna gubi svoj efekat, a samim tim i smisao. Može se desiti da dete zaboravi šta je uradilo dok ga stigne „prava“ kazna ili da mu do kraja godine ostane nekakav ukor iako se ono popravilo, odnosno, dete ostaje „zaboravljeno u kazni“, kojom se više niko ne bavi dok ne napravi sledeći prekršaj.
Pored ovog moramo imati u vidu da istovremeno na dete deluju i drugi oblici učenja, roditelj uči dete, pokazuje kako se nešto radi, po sistemu „gledaj i uči“. Odrasli predstavlja model čije se ponašanje može usvojiti – „postati svoje“ u svakom trenutku i kada smatra da takvo ponašanje dete ne treba da sledi.
Završićemo citatom sa preporukama koje daje Otac Tadej o vaspitavanju dece, a koje su u skladu sa ovim tekstom i svakodnevnim sitacijama:
„ Ako u gnevu hoćemo da ga ispravimo ili nešto postignemo, ništa nećemo postići, samo ćemo povrediti i njega i sebe. Ako hoćemo dete da izvedemo na pravi put, treba da ga savetujemo. Ako ono neće taj savet da primi odmah, treba da ga pustimo da se sam smiri i onda, sa puno ljubavi, da mu izložimo da to što je pogrešio nije dobro za njega. I dete će onda to prihvatiti, kada je to od srca-srcu. Ali ako hoćemo po svaku cenu da ono bude onako kako mi hoćemo, onda od toga nema ništa. Kada dete neće da posluša, ne treba ga tući, nego mu treba usaditi volju da čini dobro.“
Autorka je Life coach master OLI Integrativnog Psihodinamskog metoda, autor i voditelj radionica i predavanja iz oblasti partnerstva i roditeljstva
Izvor: Danas
