* Roman objavite na svake tri godine. Da li je toliko vremena potrebno da sazri nova priča?
– Ne promišljam rokove, pišem kada mi se piše – samo sam primetio da je tri godine moj dosadašnji romanopisni manir. Ipak, pri ovakvom tempu koji me je snašao, tri godine je odlično prolazno vreme.
* Šta nas još čeka iz vaše radionice?
– Spremam se za novu sezonu kviza “Lavirint”, u kojoj ćemo od septembra naciju staviti pred još zabavnije pustolovine mozga. Prethodna rečenica nije puka, latentna reklama za taj domaći format – to je, naprotiv, vrlo promišljena, nedvosmislena, propagandna poruka. Nisam im sklon, ali sam sasvim siguran da je “Lavirint” hvale vredna televizijska forma koja promoviše znanje, pamet, sport, umetnost i nauku. Ova vremena vape za takvim putokazima.
Uroš Petrović: Srećna deca ne postoje bez srećnih učitelja i vaspitača
* Koji recept treba primeniti da bi današnjoj deci knjige postale jednako zanimljive, uzbudljive i važne kao čarobne elektronske sprave?
– To je veoma važan zadatak, jer deca koja čitaju postaju uspešniji ljudi – rezultat je ozbiljnog istraživanja rađenog u Nemačkoj. Kada pročitam nešto slično, ipak priložene podatke uvek pokušam da preispitam zdravom logikom. Moram priznati da je sve navedeno u tom tekstu sasvim logično – deca koja više čitaju imaju bogatiji rečnik, lepše se izražavaju, mogu više toga da objasne ili opišu. Na kraju, moći će da biraju i zanimanja koja zahtevaju lepršaviju retoriku, a takvih profesija je mnogo. Dakle, naravno da su malim čitaocima šanse i u školovanju i u životu veće! Imamo li pravo da im te procente vezane za uspeh tako rano izmaknemo, pravdajući se manjkom vremena ili tehnološkim novotarijama? Mislim da nemamo.
LEPI KVADRATIĆI* SPREMATE li izložbu fotografija?
– Za klasična izlaganja na zidovima galerija trenutno nemam vremena. Ipak, izložba mojih fotografija traje već godinama, i nema vremenskih niti prostornih ograničenja. Dovoljno je ukucati u pretraživač www.fotografijesrbije.com a to je moja stranica koja ni na koji način nije komercijalna – služi samo tome da se neko zaintigira predelima i ostalim prizorima iz ovih krajeva. Na kraju, neophodno je da se fotografije vide, jer tek tada taj skup od nekoliko miliona jednobojnih kvadratića postaje smislen, a potom nekome i lep.
* Koji je, onda, savet?
– Dakle, dragi moji, Ršuma u šake! Za pažnju mališana, neophodan je samo jedan uslov – da ono što im ponudimo bude zanimljivo! U tom slučaju će deca zdušno posegnuti za avanturama u bilo kojoj oblasti – književnosti, hemiji, istoriji, sasvim je svejedno. Nažalost, važi i obratna zakonitost.
* Da li se vremenom i deca menjaju, ima li bitne razlike između nekadašnjih i sadašnjih generacija?
– Razlike između današnje i dece pre samo nekoliko godina su velike. Ono što je ostalo isto jesu razigranost i radoznalost, i to ne zato što su deca slučajno takva – na to ih tera njihov moćni mozak, da bi razvili sve mehanizme neophodne za život. Zahvaljujući nekim aspektima današnjice, taj krucijalno važan proces je ozbiljno ometan. Zato veliki deo energije i vremena ulažem u aktivnosti sa doktorom Rankom Rajovićem vezane za naš NTC sistem učenja. Verujem da je to veoma smislen trud. Na kraju, zbog rezultata i ni zbog čega drugog, taj program je na ovaj ili onaj način zastupljen u više od deset evropskih zemalja.
* Kakva je slika naše kulture i obrazovanja, kako usmeravamo mlade?
– Stanje je onakvo kakvim smo ga formirali. Sasvim je naše, i ti, ponekad nezadovoljni i neraspoloženi likovi u odrazu ogledala, to smo mi. Mislim da nije ni vreme ni mesto za puku kritiku ili nabrajanje onoga šta ne valja, lamentiranje nad okolnostima je u suštini čin samotrovanja. Uvek je, zapravo, i vreme i mesto za delanje, u slučaju da stvarno želimo da nešto poboljšamo. Kada takav stav budemo usvojili kao način života i trajno ga usadili u decu i mlade, krenuće i tanane, gotovo neprimetne promene. Za godinu dana, čudili bismo se kako smo mogli da živimo okruženi nekim od lanjskih manjkavosti.
Izvor: Novosti
