Kada razmišljamo o tako važnoj temi kao što je čovekova odgovornost (jer se kaže: odgovoran – obavezan!) na mestu je pitanje da li govorimo o ličnoj ili/i o narodnoj odgovornosti. Ovakvo pitanje može da se učini današnjem čoveku složeno ili/i nerešivo jer kao da smo sve češće i bolnije suočeni s neodgovornošću većine ljudi u svetu, siromašnih kao i bogatih, neškolovanih kao i visokoškolovanih. Otkuda tolika nemoć odgovornosti? Najveći neprijatelj odgoja za odgovornosti nesumnjivo da je danas egocentrizam i ravnodušnost. Nije li „sebični gen” prisutan kod svih ljudi i naroda, a onda možemo da pretpostavimo da je i u prošlosti naroda i sveg čovečanstva sebičnost preovlađivala, ali kako je bilo s odgovornošću? Ne precenjujem dobrobiti hrišćanskog patrijarhalnog života kroz vekove, pa ipak mišljenja sam (i to mišljenje nije usamljeno) da je „sebičnom genu” držao neophodnu ravnotežu „altruistički gen”, prisutan takođe u čitavom živom svetu, ne samo kod ljudi kod kojih bi morao da bude i bivao je, najizraženiji, a onda je moralo i s odgovornošću da bude drukčije.
Nije moguće razvijati identitet, ni u pojedinca, ni u narodu ako u razvoju identiteta preovlađuje egocentrizam i ravnodušnost. Davno smo saznali da su dva korena svakog identiteta presudna: religijski i nacionalni. Upravo su ova dva korena danas ugrožena. Kako razvijati odgovornost kod dece i mladih, ako su religijski i nacionalni identitet u tako velikoj krizi? Šta je još pozitivno ostalo od evropskog humanizma koji je bio nezamisliv bez religije i tradicije? Koliko nam je veliki Dostojevski i u 21. veku potreban, govore njegovi dalekosežni uvidi u humanizam o kome je u drugoj polovini 19. veka ovako pisao: „Humanost koja je zaboravila svoje hrišćansko poreklo samo je navika, plod civilizacije. Ona može potpuno nestati.” Veliki evropskih filosofi koji su predstavljali kulturu, manje i civilizaciju, vekovima su svedočili i svojim životima i svojim delima šta je humanizam. Imanuel Kant je među ovim velikim filosofima bio s pravom strog kada je tražio od čoveka odgovornost za svoja dela, ali i za svoje misli i osećanja. Tri Kantova pitanja trajno su savremena, a glase: Šta mogu da znam – Šta treba da činim – Čemu mogu da se nadam?
Sve što sam do sada pokušao da iznesem kao trajno savremeni problem: koliko je i kako čovek odgovorno biće, nije moglo biti izlaganje vedrih tonova. Na pitanje da li je čovek odgovorno biće jednoglasan odgovor svuda i uvek bio je, naravno, pozitivan. Ali, večno ljudsko – ali! Ovo neumitno ali, direktno je u vezi sa suštinom odgovornosti čoveka koja počiva na moralnom i etičkom biću čoveka. Nije potom nelogično dovesti u prirodnu vezu moral i etiku s religijom. Reč je najpre o autonomnom, a ne heteronomnom moralu. Ovaj poslednji moral (heteronomni) nije dovoljan da čovek postane stvarno odgovorno Božije biće, jer u njemu vladaju strah i nemoć samoodricanja koje (samoodricanje) upravo krasi autonomni moral koji je slobodan od spoljašnjih uticaja. Pa, na ponovljeno naše pitanje od koga najpre valja tražiti odgovornost, od pojedinog čoveka ili od naroda, odgovor je jednostavan i jedino moguć: odgovornost uvek očekujemo od pojedinca; što je veći broj odgovornih pojedinaca u jednom narodu, to je onda i narod odgovorniji.
Piše: Vladeta Jerotić
Izvor: Politika
Naravno da je dobar članak, ali naslov nema baš veze sa istim…