Srednja škola
Srednja škola bi se upisivala na osnovu uspeha i usmerenja iz osnovne škole. Postojao bi minimum bodova za upis u gimnazije i četvrogodišnje stručne škole, dok bi se pri upisu u umetničke škole proveravale i odgovarajuće sposobnosti. Gimnaziju ne bi mogli da upišu učenici koji su imali zaključenu trojku ili dvojku iz bilo kog predmeta. Stručne škole ne bi mogli da upišu učenici koji su ikada imali zaključenu dvojku iz bilo kog predmeta. Umetničku školu ne bi mogli da upišu učenici koji ne prođu testiranje odgovarajućih sposobnosti.
I ovde bi raspusti bili organizovani kao i u osnovnoj školi.
Osim izleta i kampovanja, učenici bi mogli da idu i na splavarenje, planinarenje, u školu skijanja, u letnje i zimske kampove, likovne kolonije za đake i slično.
Eventualno jedna višednevna ekskurzija u inostranstvu, i to u završnom razredu.
Gimnazije ne bi bile podeljene na društvene i prirodno-matematičke. Pružale bi odlično teorijsko znanje, ravnomerno iz svih predmeta. Samo što ne bi bilo ovoliko predmeta koliko ih ima danas. Predmeti bi bili “šire postavljeni”, jako slični onim u starijim razredima osnovne škole. Nacionalni testovi bi se radili na kraju svakog razreda iz svih teorijskih predmeta. Veliko odstupanje između rezultata sa testova i ocena tokom godine, povlačilo bi kaznu za nastavnike. Učenici gimnazija bi imali direktnu prohodnost na sve fakultete, a rangirali bi se na osnovu uspeha iz srednje škole. Maternji jezik bi imali svakog dana.
Postojala bi mogućnost izbora dodatnih časova iz postojećih predmeta. Ako je učenik zainteresovan za hemiju i planira da je studira, umesto redovna tri časa nedeljno, mogao bi da izabere još dva časa iz prirodnih nauka i sekciju iz hemije. Pored redovna 23 časa nedeljno (maternji jezik pet, ostalih šest predmeta po tri časa), imali bi na raspolaganju još sedam časova nedeljno, koje bi birali prema afinitetima. U tih sedam časova spadale bi i sekcije iz uže stručnih oblasti (na primer, hemija, a ne “široke” prirodne nauke). Svi ti časovi bi bili obavezni, što znači da bi svakog dana imali po šest časova.
Imali bi pauzu za ručak, a nakon časova, imali bi mogućnost da još dva sata provedu u školi, baveći se onim što ih interesuje: književnošću, pozorištem, fotografijom, kinematografijom, sportom, šahom, raznim učeničkim klubovima, društveno-korisnim radom, sviranjem u školskom bendu ili orkestru, horskim pevanjem… Mašti na volju!
Stručne četvorogodišnje škole bi osposobljavale učenike za rad, a fakultete bi mogli da upišu jedino ukoliko osvoje odgovarajući broj poena na prijemnom ispitu, koji bi za njih postojao. Maternji jezik bi imali četiri časa nedeljno. Ostali predmeti bi zavisili od struke za koju se školuju. Opšteobrazovni predmeti bi se sveli na mnogo manju meru nego što ih ima danas. Medicinskoj sestri ne treba baš mnogo istorije ili geografije. Budućem činovniku fizika nije neophodna, a ni hemija.
Na jedan čas teorijske nastave iz uskostručnih predmeta, u prva dva razreda dolazila bi dva časa praktične nastave. Praktičnu nastavu ne bi držali priučeni saradnici, već oni koji predaju i teoriju. U trećem i četvrtom razredu bi na jedan čas teorijske nastave, dolazila tri časa praktične. I tada se uči, a ne samo kada se sedi u klupi.
Škole bi imale dovoljan broj učionica opremljenih za simulaciju pravih radnih uslova. Broj časova redovne nastave bio bi šest dnevno. Ni manje ni više. Nakon redovne nastave, učenici bi imali prilike da provedu još dva sata baveći se nenastavnim aktivnostima.
