Zadivljujuća priča o sestrama Polgar, jednom od „najdrskijih ljudskih eksperimenata“

„Skoro sve devojčice koje su se kvalifikovale u moju grupu imale su osam godina ili su bile još starije““, seća se Žužana, privlačna i samouverena četrdesetogodišnjakinja koja sada živi u Njujorku. „Tada nisam bila svesna važnosti tog događaja u mom životu. Meni je to bila samo još jedna partija. Pobeđivala sam partiju za partijom i moj konačni rezultat bio je 10 – 0. Činjenica da je tako mlada devojčica pobedila na šampionatu već je sama po sebi bila senzacija, ali to što sam pobedila u svim partijama još je više fasciniralo ondašnji svet.“

Klara se drugi put porodila 2. novembra 1974. godine, i rodila kćerku Sofiju, a 23. jula 1976. godine i treću, Judit. Čim su mogle da puze, Judit i Sofija su prišle do vrata sobe za šah u njihovom stanu, virile kroz staklo i gledale kako otac pokazuje poteze Žužani.

„Zašto šah? „Jer je objektivan“, kaže Polgar. „Kada bih obučavao dete da bude umetnik ili romanopisac, ljudi bi mogli da raspravljaju da li je svetska klasa ili nije.“

Čeznule su da se uključe, ali Polgar nije hteo da krenu prerano. Umesto toga im je u majušne ručice stavljao figure da osete teksturu i oblike. Tek kada su napunile pet godina, krenuo je sa njihovom obukom.

Devojčice su čitavo detinjstvo posvećeno trenirale, ali su i uživale u tome. Zašto? Zato što su imale motivaciju. „Provodile smo mnogo sati za tablom, ali to nam nije izgledalo kao obaveza jer smo to volele“, kaže Judit. „Nisu nas terali. Šah nas je fascinirao“, rekla je Sofija.

Kada su postale adolescentkinje, ove tri sestre su već sakupile i više od deset hiljada sati specijalizovane prakse, što je mnogo više od drugih žena u istoriji šaha. Ovako su prošle: