Škola i roditelji, zajedno, stvarajući partnerski odnos, mogu raditi u najboljem interesu deteta. Tako bi trebalo da bude. Međutim, postoji niz faktora koji ovaj odnos mogu poljuljati.
O tome kako i kada bi roditelji trebalo da preuzmu odgovornost za svoje dete, kao i koja je uloga škole na putu vaspitanja i obrazovanja svakog deteta, razgovarali smo sa Zagorkom Marinković, pedagogom i pedagoškim savetnikom, kao i spoljnim saradnikom Školske uprave Novi Sad.
Saradnja između roditelja i škole, odnosno nastavnika ili stručnih saradnika, ne počinje onda kada dođe do nekog problema kod deteta – problema sa učenjem ili ponašanjem. Prema rečima pedagoga Zagorke, saradnja bi trebalo da počne da se gradi od prvog dana kada dete krene u školu.
„Zdrava komunikacija između roditelja i škole, kao ustanove, mora da se uspostavi od prvog dana polaska deteta u školu. Naravno, i sa učiteljima se mora raditi, jer pedagozi tu imaju ulogu da podstaknu učitelje da ‘upoznaju’ svoju novu generaciju jer je svaka generacija drugačija, svako dete je individua za sebe i nije moguće jednom se pripremiti za ulogu učitelja i toga se držati ceo radni vek.“
Međutim, kada dođe do problema i kada škola pozove roditelja na razgovor, kakva reakcija od roditelja se može očekivati i od čega to zavisi?
„Reakcija roditelja na sugestiju škole i poziv na individualni razgovor vezan za ponašanje ili učenje deteta – zavisi od više faktora, među kojima je nivo osvešćenosti roditelja, nivo mogućnosti samoprocene i procene svog deteta, koliko je roditelj obrazovan, koliko na njegov sud utiču neki lični stavovi ili očekivanja, kakav vaspitni stil roditelj ima – da li je autoritativan, demokratski, anarhičan tip roditelja, koliko je zreo…“ – objašnjava Zagorka.
Ipak, kako kaže, ako roditelja posmatramo kao neku prosečnu ličnost i on prihvata informacije, ako postavlja neka dodatna pitanja kada mu se predoče problemi koji su prepoznati kod njegovog deteta, kad vidite tu zainteresovanost i kada pokušava da nađe neko rešenje iako možda ne zna šta je najbolje, ali nudi neku varijantu kako bi to on mogao da reši – to je najbolji saradnički stav roditelja gde škola može da računa da je već pola problema rešeno.
„Sve dok je u našim školama po 30 i više đaka u učionici – sve što mi možemo jeste da predlažemo, da razmatramo i pričamo…“
„Problem u ovom procesu nastaje onda kada dođe roditelj koji brani dete, koji sve negira i minimalizuje – tu se onda vidi manjak sposobnosti roditelja da realno proceni situaciju, jer možda i on ima neku ličnu traumu koju vuče i zbog koje nije ni sebe osvestio, pa ne može ni da vidi problem u svom detetu, u sebi, svojoj porodici, svom stilu vaspitanja. Tu treba biti oprezan i tog roditelja nikako odbaciti, već uložiti dodatni trud, uvesti pomoć stručnjaka kako bi se sa njim više radilo i kako bi se taj roditelj edukovao i dostigao neke više nivoe svoje roditeljske kompetencije, te vremenom postao i saradljiviji kada je u pitanju rešavanje problema koje njegovo dete ima sa učenjem ili ponašanjem u školi.“
Osim saradljivih i nesaradljivih roditelja, postoje i oni koji su nezainteresovani i ravnodušni, zbog kojih, kako procenjuje pedagog Zagorka, treba više pažnje posvetiti tom detetu i uložiti svu moguću pomoć koju škola može imati.
„Da li će njegovo dete postići neki uspeh ili neće, to njemu nije bitno, on je, kako smatra, ispunio svoju dužnost i poslao dete u školu. U ovakvim slučajevima – fokus bi trebalo staviti na dete i pokušati da se sa njim radi na kvalitetniji način, da mu se iz škole priušti pomoć stručnjaka koja je potrebna. Često u porodicama, gde su roditelji na ovaj način nezainteresovani i ravnodušni, deca pate i sklona su asocijalnom ponašanju koje vremenom može odvesti i u neku delikvenciju. Zato je važno identifikovati ovu decu i pružiti im što je više pomoći moguće u školi kako bi se ublažio nedostatak porodične brige i saradnje.“
Kvalitetan i posvećen rad nastavnika, razrednih starešina, učitelja je veoma težak.
Kompleksnost odnosa koji se stvara sa učenicima i njihovim roditeljima kako bi se radilo u najboljem interesu dece, a zajedničkim radom, trebalo bi pojednostaviti manjim brojem učenika po razredu – smatra Zagorka i dodaje da sa 15-20 učenika i njihovih roditelja je mnogo lakše raditi, mnogo je lakše pratiti onda tu grupu i izvesti ih na što bolji put nego kada ih je duplo više, kako je to najčešće slučaj u našim školama.
„Sve dok je u našim školama po 30 i više đaka u učionici – sve što mi možemo jeste da predlažemo, da razmatramo i pričamo, bez mnogo mogućnosti da primenimo sve što bi trebalo. Kompletan sistem mora da se menja, kompletno posmatranje škole i značaja školstva za jedno dete i njegovu porodicu.“
A kao jedan od prvih koraka, kako kaže pedagog Zagorka, jeste i osvešćivanje roditelja da ne važi onaj socijalistički stil vaspitanja – „do sedme godine si moj, posle te prepuštam školi“.
