Ako već kontrolišete svoju decu, radite to suptilno i s merom, pogotovo ako je sve u redu.
Piše: Jelena Dilber
Ulazim u ovu priču rešena da dokažem da sam u pravu. Možda ćete joj pristupiti unapred nakostrešeni, jer, što reče jedna kreatura koja je pokušala da spusti našu razmenu mišljenja na svoj nivo, ja sam prilično »neostvarena« u ovoj oblasti, pa nisam merodavna da o njoj govorim. Al’ nemojte tako, ja sam uvek na strani kvalitetnog roditelja.
E zato ću vam se obratiti iz perspektive deteta jer sam nekad i ja bila dete, a budući da nisam ispala iz Zvečanske, vrlo dobro znam gde su grešili moji roditelji i roditelji mojih prijatelja, pa koje iskustvo više ne može da vam škodi.
Prvo što hoću da naglasim je da podržavam svaki vid kontrole nad detetom u ovim sumanutim vremenima, ako ona ima svrhu. Naravno da ćete voditi računa s kim vam se dete druži, s kim izlazi, šta radi, jer je to, nažalost, neophodno. Ali i mi smo odrasli u užasnim vremenima, pa pretekosmo nekako. Ne brinite, i oni će.
“Kad krenu da se uguravaju u društvo, biraju partnere, prave životne izbore, ukratko, guze se gde im nije mesto – postaju roditelji smarači.”
Moja priča se odnosi na nešto sasvim drugo, na one roditelje koji ne daju svojoj deci da odrastu, vezuju ih za sebe na neprirodan način, pokušavaju da im kroje život sve dok ga potpuno ne upropaste. Pa kad krenu da se uguravaju u društvo, biraju partnere, prave životne izbore, ukratko, guze se gde im nije mesto, postaju roditelji smarači. Verujem ja da oni imaju najbolje namere i žele najbolje za svoje dete, al’ neki baš umeju da preteraju, pa obično izazovu kontraefekat.
Imala sam u školi jednog druga koji je bio, usuđujem se reći, genijalac. Al’ ono što je bilo karakteristično, svako veče je šetao sa tatom. Mi svi razvaljeni od puberteta, vrištimo po ulici, a on šeta sa tatom. Pitamo ga nešto u školi, jer nema šta ne zna, on pocrveni do pomodrelosti i pobegne u drugu klupu. Jedino mu je prijao tata. Viđali smo ga kasnije kad smo se svi raštrkali, išao je u gimnaziju sa rancem na leđima i kesom za blok broj 5. I uspeo je on u životu, postao je asistent na fakultetu i ponadala sam se da je rešio svoj problem, zarad onih grešnih studenata koji bi ga možda nešto i priupitali, ali, koliko čujem, i dalje mu kabinet uređuju tata i sestra.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Od vrtića govore engleski, programiraju, treniraju. A kad igraju „Čoveče, ne ljuti se”?
Kako je dvanaestogodišnjaku koji u jednoj radnoj nedelji mora da ispuni sve školske obaveze sa visokim ocenama, dva puta nedeljno nakon škole odlazi na strani jezik, dva puta na trening...
Pogledajmo se u ogledalu – ipak je i do nas
Piše Ljubinka Boba Nedić Da živimo u doba erozije svih vrednosti – poznato je. Da će to dovesti do dalekosežnih posledica, moglo se naslutiti. Da će se to dogoditi ovako...
“Bože, gde sam pogrešila?” ili nema goreg od nezahvalnog deteta
'Pitam se: da li ga je previše volela? A, kako se može premalo ili previše voleti sopstveno dete? Je li ćutala kada je još kao mlađi digao glas na nju,...
Pet stvari na koje treba da mislite kad se obraćate detetu
Stručnjaci stalno naglašavaju koliko je važna komunikacija sa decom, čak i kad su ona mala. Skupili smo na jednom mestu nekoliko veoma korisnih saveta koji će vam pomoći da poboljšate...
Nema komentara.