A imala sam i ja jedan »bliski susret« sa posesivnim ocem mog nekadašnjeg momka. Da, bila je to prava fijasko-veza sa dečkom koji mi je pred kraj naše veze otkrio da mu je životni san da prodaje lubenice na pijaci! Ušla sam u vezu sa njim i on je morao da ide u vojsku. Čim je seo u autobus, njegov tata, inače službenik MUP-a, navikao da sve vidi , sve zna i o svemu odlučuje, dubinski je obratio pažnju na mene. Ocenio me je kao pouzdanu i odlučio da ja dobijem nagradu »devojka dostojna čekanja idiota iz vojske«. Ma, šta taj nije radio! Prvo me je ubedio da me obožava, onda me je danima dovlačio u njihovu kuću, pod izgovorom da im »sinak« mnogo nedostaje i kad vide mene, nešto im toplo oko srca, pa k’o da vide njega. Ja, glupa klinka, popasem. Koliko sam ja partija jamba odigrala sa tim čovekom, pojela vanilica spremanih specijalno za mene, naslušala se jezivih, ali poučnih priča iz života policajaca (naravno, sa cenzurom, što zbog službe, što zbog mog duševnog mira), nagledala se slika iz »lubeničarevog« detinjstva i zajedno se s njim smejala jer je imao bradu i brkove već u četvrtom osnovne… Kako se vreme povratka iz vojske približavalo, nesuđeni svekar je odlučio da me »otpusti«. Jebi ga, »sinak« je mlad, nije za vezivanje i ženidbu (niko ne obraća pažnju da sam ja daleko od završetka školovanja), a i, citiraću: »sa digitronom ne stojim baš najbolje«. Hoće reći, slaba sam s mirazom. Shvatila sam odmah o čemu se radi, i prekinula to toplo prijateljstvo, ali »sinak« je ipak hteo da me još malo zadrži. Natezali smo se sa njegovim posesivnim tatom, a on se nije dao. Trpeo je nekako moje prisustvo, mada ga je strašno nerviralo što sam tu posle nedeljnog ručka, a on bi tako rado nasamo popričao sa »sinkom« o fudbalu. Otkriću vam tajnu, ja sam više znala o fudbalu od »lubeničara«. Vrhunac perverzije je bio kad sam u njihovoj kući upoznala njegovog kolegu (jebote!) inspektora. Između sebe su se oslovljavali sa »bogalju« (ne znam zašto, ne pitajte me, možda su to bila ratna imena) i seli za trpezarijski sto sa »sinkom«, a mene i moju napaćenu nesuđenu svekrvu stavili za mali sto, gde nam je i mesto jer smo žene. Bilo je tu još svašta, tata je toliko ludovao da je ubeđivao sina da je preko pacovskih kanala saznao da sam povezana sa organizovanom kriminalističkom organizacijom, ali nismo se zbog toga razišli. »Lubeničar« je otišao svojim putem, a, kako čujem, tata mupovac je dobio snajku dostojnog digitrona, jedino što je stalno nešto nervozna i neće da kaže ni »dobar dan« kad ga vidi, možda eventualno za Novu godinu…
„Naučite svoje dete svemu što je najbolje i najpametnije, ali ga na kraju pustite da ode i samo se snađe u surovom svetu, među surovim ljudima.“
Eto, samo sam htela da vas upozorim da ne radite ove stvari. Ako već kontrolišete svoju decu, radite to suptilno i s merom, pogotovo ako je sve u redu. Ne budite napadni, nije prirodno da budete zvezda na nebu njihovih života. Dobro, možda mesec, ali zadovoljite se time.
Naučite svoje dete svemu što je najbolje i najpametnije, ali ga na kraju pustite da ode i samo se snađe u surovom svetu, među surovim ljudima. Možda naiđe i neko normalan, pa vidite da ga ne oterate. U nekim momentima vama tu više neće biti mesto, kao što ste osetili da nije ni vašim roditeljima.
»Ako rešite sve probleme svoje dece, ona neće imati drugih problema sem vas. » Duško Radović
Izvor: Jelena Dilber
