Sa druge strane, najproblematičniji momak u kraju imao je neverovatno strogu majku. Ta mu je diktirala život od kako je prohodao. Kad sam je prvi put videla, delovala mi je kao da je ispala iz samostana, hladna, oštrog pogleda, sva u crnom. A on opasan za trojicu, osede na kraju u zatvoru, džaba strogoća, džaba kazne i batine…
Imala sam drugaricu čija nas je majka toliko maltretirala kad god bi se kod nje našle da pijemo kafu, da smo počele da se viđamo kod mene. Ona je morala da da ton svakom razgovoru, te zašto ogovaramo, a ne pričamo o pozorištu ili knjigama, te zašto pričamo o tim knjigama jer njoj se baš te ne dopadaju, te zašto pričamo o momcima kad su ionako idioti, te zašto ne pričamo o školi, te zašto uopšte tu sedimo umesto da idemo da učimo itd, itd. Dođe ti bre da vrištiš! Njena ćerka se, nažalost, na kraju nije bavila ni knjigama, ni pozorištem, a ni učenjem jer je izabrala tešku stanputicu.
Vrhunac idiotizma ipak je predstavljao otac jedne drugarice, koji ne samo da je bio najveći smarač našeg detinjstva nego taj svoj renome i danas čuva nesmanjenom žestinom. Od njega bukvalno nije moglo da se živi, taj je pratio kako se šminkamo i doterujemo, kakve čarape nosimo, da li cipele imaju štiklu, ali ne zato što je hteo da povede računa o tome da slučajno ne budemo neprikladno odevene, već zato što ga je to strašno zanimalo. Doduše, oduvek je bio pomalo feminiziran. Najgore je ipak bilo kad ona pravi žurke. Onda bi se strašno napio i preuzeo ulogu di džeja. Gurnuo bi onog ko je zadužen za muziku i krenuo sa svojim omiljenim pesmama: »Bosno moja, jabuko u cvetu«, »Raširi ruke, majko stara« itd. Kad smo prevazišli nekoliko prvih šokova, obično smo se ludo zabavljali gledajući ga. Na poslednjoj žurci na kojoj sam bila se na kraju popeo na ćerkin pisaći sto i pao, pa su ga odatle odneli direktno u krevet na trežnjenje, a ludilo je uticalo i na ostale goste, pa je dečko moje drugarice svom najboljem drugu razbio glavu flašom, u trenutku sevdaha. Eto, šta napravi čovek…
„Ako već kontrolišete svoju decu, radite to suptilno i s merom, pogotovo ako je sve u redu.“
Doduše, kad smo već kod muzike, imala sam jednog rođaka kome je majka toliko bila napadna, da je morao da je vodi sa sobom i ženom kod kuma na sva slavlja. Njoj ta čast nije bila dovoljna, pa je takođe ustajala, gasila muzički stub i određivala koja muzika će da se sluša, iako je bila u tuđoj kući. Na kraju ga je, nesrećnika, i sahranila…
Ali, kad je o edipovcima reč, najbolji primer je jedan drug kome je majka raskidala sa devojkama. Doduše, nije ih bilo mnogo jer je, ruku na srce, bio pomalo neugledan, a »majkica«, kako je on nju voleo da zove, činila je sve ne bi li ga dobro natovila, da joj dete bude zadriglo i rumeno. Pošto je, nemam pojma kako, dobio dozvolu da napusti svoj mali rodni grad i doseli se u Beograd, svako veče joj je podnosio detaljan izveštaj šta se tog dana sve događalo, ali ne samo njemu, nego i nama, njegovim prijateljima, a vikendima obavezno putovao da nadoknade propušteno. Nas nekoliko devojaka je trpela samo zato što smo mu bile drugarice, ali njega je naučila da su sve žene kurve i da im je jedini cilj da razdvoje taj nebeski odnos majke i sina jedinca. Na kraju je i završio sa vodećim ološem Ibarske magistrale, a »majkica« niti živi niti mre…
