Zašto deca ne čitaju i zašto moraju da počnu

Ako neće Muhamed bregu…

Digitalna era menja naš način života i doživljaj sveta tolikom brzinom, da je teško predvideti kako će izgledati životi novih generacija, pa i njihov odnos prema knjizi. Da li će knjiga preživeti sve izazove koju budućnost donosi, i ima li uopšte smisla čitati u eri multmedijalnosti? Ili je upravo multimedijalnost ključ za svetlu budućnost dečje knjige?

„Budućnost čitanja zavisi od čoveka, ovakvog kakvog ga danas znamo. Ne treba zaboraviti da je ideja o dostojanstvu čoveka, ali i svakog pojedinca i naroda, usko vezana za pismenost.“

Budućnost knjige jeste multimedijalnost, smatra Sanja Đurković, kao i „vizuelno osavremenjivanje, sklad tema i junaka sa vremenom i temama savremenog društva i čoveka. Ali iznad svega, kvalitetna i atraktivna priča, privlačna ilustracija i junak koji deci može da bude uzor ostaju glavni aduti dečje knjige i u budućnosti.”

Slobodan Vladušić smatra da je o tome još rano govoriti. “Internet je, recimo, veliko spremište slika i filmova, ali i tekstova. Videćemo. Budućnost čitanja zavisi od čoveka, ovakvog kakvog ga danas znamo. Ne treba zaboraviti da je ideja o dostojanstvu čoveka, ali i svakog pojedinca i naroda, usko vezana za pismenost. A kada kažem pismenost, tu ne mislim samo činjenicu da neko zna da čita i piše, nego da neko pokazuje interesovanje prema pisanju pojedinca i da je neko spreman da i sam dopiše neki drugi tekst, da ga analizira, pročita i protumači. Dakle, čitanje podrazumeva jedan pogled na svet: dok je za gledaoca televizije svet očigledan, za čitaoca je svet nešto što treba tumačiti, baš kao što se tumači i književni tekst. A ako svet tumačite, onda u njemu niste tek puki objekat, već neko ko razumevanjem tog sveta želi da sebi pribavi pravo da i učestvuje u njegovog sudbini. Dakle, ako čitanje jednom nestane i umesto njega budemo samo buljili u televizijske ekrane, ili budemo igrali video igrice, mi ćemo zapravo biti robovi, i ništa drugo. Činjenica da to nećemo znati neće naše živote učiniti ništa manje surovim.”

„Dok je za gledaoca televizije svet očigledan, za čitaoca je svet nešto što treba tumačiti, baš kao što se tumači i književni tekst. A ako svet tumačite, onda u njemu niste tek puki objekat, već neko ko razumevanjem tog sveta želi da sebi pribavi pravo da i učestvuje u njegovog sudbini.“

Osavremenjena, multimedijalna, interaktivna, bogato ilustrovana, sa aktuelnim temama, ili tradicionalna, klasična, čuvar starih vrednosti, prozor u kulturnu prošlost i rezervoar jednog pomalo zaboravljenog duhovnog kvaliteta? U svakom slučaju, knjiga će ubuduće morati sve više da se dovija kako bi se izborila za svoju publiku. Izvanredan primer za ovaj “dodatni napor” da se knjiga približi novim generacijama jeste jedna mala biblioteka u Venecueli koja je smislila način da mladim ljudima nekako doturi svake nedelje nove knjige na lamama. Kada do članova biblioteke stignu lame, i nove knjige, čitaoci dođu i vrate one knjige koje su pročitali, uzmu nove i tako iz nedelje u nedelju.

Vreme suverene vladavine pisanog medija davno je prošlo, ali kako pokazuju krcate knjižare, neke bitke knjiga je ipak dobila. Deca ipak čitaju, možda ne onako grozničavo i strasno uz svetlost skoro dogorele sveće kao nekada, kada su prašnjave stranice predstavljale dragoceno sredstvo za beg od stvarnosti, možda ne ono što bismo želeli i koliko bismo želeli, ali ipak čitaju. I to uprkos slabom podsticaju porodice, škole, društva. Što samo znači da malo više truda od strane odraslih može knjigu učiniti još prisutnijom u nihovom odrastanju.

Tekst objavljen 2010. godine u časopisu „Roditelj & dete“

Pročitajte još i: 10 načina da podstaknete vaše dete da čita