Razmišljanje bez svesnosti jeste glavni problem ljudske egzistencije
Ekart Tol
Život kakav mi poznajemo je jedinstven, dobijamo samo jednu šansu, i ako je ne iskoristimo, ne postoji nikakav mehanizam koji nam može omogućiti vraćanje vremena i nov pokušaj. Uprkos toj opštepoznatoj činjenici, većina ljudi je zarobljena u prošlosti (neki u lepim uspomenama, a neki i dalje puni gneva ili očaja zbog nekog dogadaja iz proštosti), ili, ako nisu u prošlosti, onda su u budućnosti, zbog koje strahuju ili se nadaju da će biti bolja.
ŽIVOT PROLAZI PORED LJUDI KOJI SU IZMEŠTENI U PROŠLOST ILI BUDUĆNOST JER SE SVE DEŠAVA U SADAŠNJEM TRENUTKU I SVE ŠTO IMAMO JESTE SAMO SADAŠNJI TRENUTAK.
Ne znam kakva su vaša iskustva, ali otkrio sam kod mnogih ljudi, a i kod sebe samog, da često osećam nemir kada ostanem sam i da želim da sam na drugom mestu, misleći da će mi tamo možda biti bolje, a onda kada odem na drugo mesto tragam za nečim novim.
Ovakva percepcija stvari utiče da apsolutno ignorišemo sadašnjost i mislima putujemo u budućnost, zapravo propuštamo priliku da iskusimo sadašnji trenutak.
Najveći resurs koga suludo trošimo je – vreme
Medutim, od neprocenjivog značaja za nas same jeste da gde god da se nalazimo ostanemo tamo i fizički i psihički.
Ako neko od nas konstatuje da je ono što ima u sadašnjem trenutku neizdrživo i odbojno, pa se zbog toga oseća nesrećnim, dobra je vest da i u takvim okolnostima imamo mogućnost trostrukog izbora
1. DA SITUACUU U SADAŠNJEM TRENUTKU KORIGUJEMO U SVOJU KORIST,
2. DA NAČINIMO PROMENU I ZAMENIMO POSTOJEĆU SITUACUU ZA NEKU DRUGU,
3. DA TRENUTNU SITUACIJU SAGLEDAMO IZ V1ŠE UGLOVA I ONDA JE KAO TAKVU PRIHVATIMO TAKO ŠTO JOJ DAMO REALNU DIMENZIJU.
Treba još istaći da, kao što je konstantno odlaženje u budućnost u mislima pogubno, još pogubnije može biti večito putovanje u proštost.
