U knjizi razotkriva neke od uobičajenih mitova, poput ideje da je visoka temperatura opasna – jedini razlog zbog kog je snižavamo je neprijatnost koju stvara, a zapravo možda činimo više štete nego koristi. I uobičajene preporuke da se nakon povraćanja i proliva stomak odmara uz dijetu od banana, pirinča, pirea od jabuke i prepečenog hleba su davno povučene i više se ne smatraju delotvornim, a opet istrajavaju, navodi on.
Pedijatri ponekad imaju sklonost da uporno vide određene probleme tamo gde ih nema, i tako steknu određene profesionalne navike, sasvim nelogične, kojih se zatim drže “ko pijan plota”. U stanju su da prošire kriterijume kako bi svi simptomi mogli da se pripišu njihovom omiljenom uzroku. Tako neki lekari sve pripisuju alergijama na hranu, drugi depresiji, treći zagađenju životne sredine, četvrti hormonskoj neravnoteži.
„Pedijatri ponekad imaju sklonost da uporno vide određene probleme tamo gde ih nema, i tako steknu određene profesionalne navike, sasvim nelogične, kojih se zatim drže “ko pijan plota”.“
Palmijeri opisuje jednog svog kolegu koji je skoro svakoj bebi prepisivao lekove protiv refluksa (vraćanja mleka iz želudca u usta), ubeđen da pati od ovog stanja, čak i kad je od proizvođača dobio upozoravajuće pismo o mogućim štetnim posledicama. Drugi je imao običaj da na pomen dijareje svakom pacijentu prepisuje jedan te isti lek koji čak nije ni bio namenjen prvenstveno za dijareju već za snižavanje holesterola. Zbog preterano ozbiljnog shvatanja uobičajenih problema sa varenjem poput grčeva ili bljuckanja, trećina beba na hranjenih na flašicu brzo završi na specijalnim i preskupim hipoalergenskim formulama iako samo 6% dece zaista bude alergično, a koliko pedijatri često ne razmišljaju pokazuje i činjenica da bebama koje su na kombinovanoj ishrani – majčino mleko uz dodavanje formule – preporućuju mleko bez laktoze, iako bebe već piju majčino mleko sa istom tom laktozom.
Kao pedijatar na prijemnom odeljenju bolnice, Palmijeri je vremenom čak počeo da prepoznaje pacijente određenih lokalnih pedijatara po “stilu” lečenja odnosno stilu preterivanja sa dijagnozama i terapijama.
Navike lekara su teško iskorenjive, pa jednom kad se neka terapija pokaže kao loša, mora da prođe mnogo vremena dok prestanu da je prepisuju. Među lekove koje pedijatri nikada ne bi trebalo da daju deci, Palmieri ubraja sirupe za kašalj. Pokazali su se kao sasvim nedelotvorni a sadrže supstance poput Dekstrometorfana i Kodeina, koje mogu biti opasne za decu. Kašalj je normalan pratilac prehlada i mada je prirodno da želimo da dete bolje spava, olakšavanje simptoma ovim lekovima može izazvati probleme sa ponašanjem i disanjem, kaže on.
