I upravo u toj griži savesti ona vidi jedan od razloga zbog kojih su žene i dalje tako retke na visokim pozicijama, a naročito one koje su majke. Za razliku od muškaraca, žene mnogo teže podnose činjenicu da nisu tu za svoju decu kad su im potrebne. “Na osnovu godina razgovora i posmatranja, zaključila sam da muškarci i žene drugačije reaguju kada primete da njihovo odsustvo iz doma šteti deci, ili kad postanu svesni da bi za decu bilo bolje da su više prisutni u njihovim životima. Ne verujem da očevi vole svoju decu išta manje nego majke, ali muškarci su spremniji da izaberu karijeru na štetu porodice, a žene će češće izabrati porodicu na štetu karijere” zaključuje Sloter.
„Biti na poziciji moći, i truditi se da tamo ostanete, prosto znači da deca za vas jedva mogu predstavljati više od slike na radnom stolu, bez obzira kom polu pripadate.“
Biti na poziciji moći, i truditi se da tamo ostanete, prosto znači da deca za vas jedva mogu predstavljati više od slike na radnom stolu, bez obzira kom polu pripadate. Uspešni ljudi često rade i neverovatnih 120 sati nedeljno, što im jedva ostavlja vremena za spavanje, a kamoli za porodicu. Muškarci se mnogo bolje nose sa tim, jer su vaspitani na taj način da drugačije vrednuju određene životne aspekte, a i kultura u kojoj živimo poručuje im da su vekovima unazad muškarci činili isto – brinuli o tome da deci i porodici obezbede novac, a sve ostale aspekte roditeljstva prepuštali majkama.
Pročitajte i: Mamino drugo ime je – žurba
Upravo to, što je malo žena koje su spremne da za njih deca predstavljaju samo sliku na radnom stolu, jedan je od razloga zašto je tako malo žena, naročito onih koje imaju decu, na visokim pozicijama. One koje tamo stignu, uglavnom imaju ista iskustva – Indra Nuji, predsednica izvršnog odbora Pepsi kompanije, morala je da zaduži jednu od svojih sekretarica da je zamenjuje na majčinskoj funkciji, razgovara sa njenim ćerkama i odlučuje da li su zaslužile da igraju igrice ili moraju prvo da urade domaći. “Pretvaramo se da imamo sve. Pretvaramo se da možemo imati sve,” kaže Noji, dodajući da, uprkos svem trudu koji je uložila da uskladi karijeru i porodicu, nije sigurna da njene ćerke misle da je bila dobra majka. “Krivica vas ubija” objasnila je ona.
„Indra Nuji, predsednica izvršnog odbora Pepsi kompanije, morala je da zaduži jednu od svojih sekretarica da je zamenjuje na majčinskoj funkciji, razgovara sa njenim ćerkama i odlučuje da li su zaslužile da igraju igrice ili moraju prvo da urade domaći.“
Da li je onda ključ za više žena na visokim položajima – oslobađanje od krivice? Treba li da težimo društvu u kome su i očevi i majke jednako ravnodušni prema činjenici da su za njiih deca jedva nešto više od slike na radnom stolu? Ili je rešenje upravo u suprotnom – da i muškarci treba da promene životne prioritete, i počnu da osećaju više krivice što nisu prisutni u životima svoje dece?
Pročitajte i: Neodomaćice: Veliko bekstvo u kuhinju
To može delovati kao sjajna ideja i plemeniti cilj kome treba da težimo, ali, da li bi manja spremnost muškaraca da zapostave svoju decu zbog posla učinila da roditelji generalno budu u podređenoj poziciji u odnosu na ljude bez dece, koji nemaju razloga da odustanu od 120-satne radne nedelje?
Ili je možda stvar u tome da kao duštvo u celini moramo da promenimo prioritete. Iz potrebe da se suprostave diskriminaciji na poslu, primećuje En Sloter, feministkinje su takođe doprinele fetišizaciji života u kome je jedini smisao peti se sve više na lestvici moći, voditi “jednodimenzionalan život” u kome deca i porodica nemaju bog zna kakvu vrednost. Ona opisuje kako poslovne žene poput nje, kada izostaju sa posla zbog dece, uglavnom kriju prave razloge, izmišljajući neke „neutralnije“ kako ne bi podsećale svoje kolege na činjenicu da su majke. “Nikada se ne bih vratila u svet otvorene diskriminacije i polne segregacije” kaže Sloterova. “Ali, vreme je da preispitamo uverenje da žene moraju da se ubace u “muški svet”, što su nam savetovale naše majke i naši mentori,” piše ona.
