„Upravo u toj griži savesti ona vidi jedan od razloga zbog kojih su žene i dalje tako retke na visokim pozicijama, a naročito one koje su majke. Za razliku od muškaraca, žene mnogo teže podnose činjenicu da nisu tu za svoju decu kad su im potrebne.“
U svetu u kome se žene i dalje suočavaju sa predrasudama o svojim sposobnostima, to nije nimalo lako: “Kada sam postala dekan škole Vudro Vilson pri Univerzitetu Prinston, odlučila sam da ću promeniti normu po kojoj su deca nevažna za žene od karijere. Namerno sam prekidala posao svake večeri od šest do osam, kako bih obedovala sa svojom decom, i jednom sam odložila sednicu dekana kako bih otišla na roditeljski sastanak. A onda sam počela da dobijam zahteve od koleginica da treba da prestanem da pominjem svoju decu i počnem da se ponašam onako kako se od dekana očekuje, umesto da jačam stereotipe.”
Pročitajte i: Šapnite to… NIJEDNA majka ne želi da radi
Sloter nastavlja da se bori za veću “vidiljivost” porodične strane poslovnih ljudi, ističući u svim javnim nastupima činjenicu da je osim uspešne poslovne žene i majka. “Težnja uspostavlja ravnoteže u životu nije samo žensko pitanje, ona bi nam svima činila dobro.” Sloter navodi kao primer svedočenje australijanke Broni Ver, autorke knjige “5 stvari za kojima ljudi na samrti najviše žale” koja je dve godine radila na zbrinjavanju umirućih pacijenata. Ver piše da se najviše ljudi na kraju života kaje zbog nedostatka hrabrosti da živi onako kako je stvarno želela, umesto da što su svoj život proveli potčinjavajući se očekivanjima drugih. Druga stvar za kojom ljudi najviše žale jeste što nisu radili manje. “Svaki muški pacijent kog sam negovala kajao se što je previše radio i propustio odrastanje dece,” kaže Ver.
„Treba li da težimo društvu u kome su i očevi i majke jednako ravnodušni prema činjenici da su za njih deca jedva nešto više od slike na radnom stolu?“
“Ako žene ikada žele da zaista dostignu jednakost kao lideri, moramo da odbacimo muške izbore i ponašanja kao ideal,” zaključuje Sloterova i dodaje da treba da insistramo na promeni društvenih uslova kako bi bili više u skladu sa našim izborima.
Dakle, umesto da težimo većoj uključenosti žena u surovo, dehumanizovano tržište radne snage od koje se očekuje da spava 4 i radi 20 sati dnevno, kako bi jednog dana i one imale za čim da žale, možda bi trebalo da se borimo protiv samog sistema. Za svet u kome će i muškarce više gristi savest što nisu prisutni u životima svoje dece, i u kome će i oni, na kraju, imati manje razloga da se kaju. I to tako što ćemo insistirati na važnosti privatnog života i boriti za sistem vrednosti u kome karijera, bilo da se radi o običnim radnicima ili onim na vodećim pozicijama, nije jedina životna dimenzija, puki robovski rad bez radnog vremena i prava na ljubav, posvećenost svojim bližnjima i dostizanje sreće. Za početak, trebalo bi da nikada ne izgubimo iz vida, da je ono za čim najviše žale ljudi na kraju života – to što su živeli u skladu sa očekivanjima drugih. Pa makar ta očekivanja bila odraz plemenitih težnji za jednakošću prava muškaraca i žena.
Pročitajte i: Postala je roditelj i shvatila da je kao šef bila užasna prema majkama
