“Šta deca rade umesto da se igraju? Uče.” Vrtić sve više liči na školu, pa vaspitači primećuju da sve manje ostaje za igru, crtanje, trčanje i skakanje.”
Igra je univerzalna i nemerljivo značajna odlika detinjstva, bez koje nema ni razvoja ni učenja. Za decu, ona je naprirodnija aktivnost: “Teško je zamisliti malo dete koje se ne igra,” kaže Ketrin Tami-Lemonda, profesorka primenjene psihoogije na Univerzitetu Njujork i stručnjak za igru i učenje beba i male dece. “Gotovo sve učenje koje se odvija u prvim godinama života dolazi kroz istraživanje okoline,” dodaje ona. Upoznajući predmete iz okoline, beba razvija jezičke koncepte, igrajući se sa kockama prvi put se susreće sa matematičkim pojmovima, a penjući se i puzeći stiče motorne veštine.
Kada deca oponašaju svoja iskustva kroz simboličku igru, pretvarajući se da hrane lutku ili stavljaju kucu na spavanje, to je veoma podsticajno za njihov kognitivni i društveni razvoj.
Na žalost, igra koja je toliko važna za dečji razvoj, danas je ugrožena i to na dva načina. S jedne strane, odrasli su suviše zauzeti i ne obraćaju pažnju na dečije potrebe za igrom, a sa druge, suviše insistiraju na akademskom učenju u kome nema igre.
Profesorka psihologije sa Univerziteta Templ, Kejti Hirš-Pasek, smatra da je deci u predškolskom uzrastu igra sve više uskraćena. “Šta deca rade umesto da se igraju? Uče.” Vrtić sve više liči na školu, pa vaspitači primećuju da sve manje ostaje za igru, crtanje, trčanje i skakanje. Čak četvrtina vaspitača predškolaca u Los Anđelesu izjavila je da deci uopšte ne ostaje vremena za slobodnu igru.
“Od dece pokušavamo da napravimo bolje kompjutere, ali ona nikada neće biti bolji kompjuteri od kompjutera,” kaže Hirš-Pasekova. Umesto da u njih sipamo informacije, bolje bi bilo da jačamo njihove ljudske kvalitete, da smišljaju i istražuju nove ideje, da razvijaju svoju društvenost kroz igru i rad. “Ovo su stvari koje ljudi rade bolje od kompjutera, a kroz igru se uče,” objašnjava ona.
Da bi deca mogla više da se igraju, mora se ograničiti njihovo učenje i ostaviti im se više vremena za istraživanje i zabavu. Takođe, potrebno je i stvarati okruženje koje podstiče igru kao i učešće roditelja. Sa tim ciljem su u Filadelfiji, u okviru projekta Urban Thinkscape, postavljene klupe-slagalice na autobuskim stanicama. Roditelji se sada, imesto da gledaju u svoje telefone dok čekaju autobus, igraju sa svojom decom.
Šta se onda dešava kada deca počnu da se igraju sa virtuelnim predmetima, koristeći ekrane osetljive na dodir umesto igračaka i knjiga?
“Vrlo sam zabrinuta zbog toga što se igra zamenjuje ekranima,” kaže dr Tami-Lemonda. Deca moraju da koriste prave predmete u igri, da rukuju njima, grade od njih, da ih ispuštaju i bacaju.
“Igra nije neka određena aktivnost, to je pristup učenju, aktivan, zabavan i radoznali pristup otkrivanju sveta,” zaključuje dr Tami-Lemonda.
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Jung: Žmureći na svoje nedostatke, odrasli se dočepao vaspitavanja deteta
U odraslom se krije dete, večito dete, koje se još uvek formira, nikad kompletno, kome su potrebni stalna nega, pažnja i odgajanje. To je deo ljudske ličnosti, koji želi da...
Reč psihologa: Zašto su svađe između braće i sestara zapravo dobra stvar
Bilo da je razlog svađe običan keks, igračka ili nešto ozbiljnije, jednostavno morate prihvatiti da je to nešto što je normalno i nešto što je nemoguće izbeći. Ipak, prema mišljenju...
Jesper Jul: Danas postoje dve vrste roditelja koji neizbežno zapadnu u nevolje
Piše: Jesper Jul Pre samo 25 ili 30 godina postavljanje granica je bilo daleko jednostavnije nego danas. Tome je doprinela prvenstveno usaglašenost društva oko postavljanja granica unutar porodice, institucija, škola,...
Parentifikovano dete
Svi poznajemo neku „starmalu“ ili „starmalog“, decu koja su zrela za svoje godine i koja se ne ponašaju u skladu sa godinama koje imaju. Oni se brinu o mlađoj braći...
Nije u redu zbog lajkova deliti ovako površne tekstove. Kao prvo, ovde je dat komentar na situaciju u SAD gde se sve češće pre škole insistira na čitanju, pisanju i apstraktnoj matematici. I to nije dobro, pogotovo ukoliko dete ne pokazuje nikakvo interesovanje za to. Naše predškolske ustanove ne uče decu da pišu, čitaju, itd. Uče ih možda da prepoznaju slova i da napišu svoje ime. U našim vrtićima se dosta igra, crta, peva, skače… Kursevi jezika u tom dobu, npr. izvode se kroz IGRU (ne uči se čitanje, pisanje, gramatika, itd) i to dva puta sedmično po 45 min. Znate li vi uopšte znate šta je rano učenje? To je sve ono što nismo dobili rođenjem: govor, hodanje, vožnja biciklom, socijalizacija, itd. Jeste li vi protiv toga?