Zbog ranog učenja, deci uopšte ne ostaje vremena za igru

Igra je univerzalna i nemerljivo značajna odlika detinjstva, bez koje nema ni razvoja ni učenja. Za decu, ona je naprirodnija aktivnost: “Teško je zamisliti malo dete koje se ne igra,” kaže Ketrin Tami-Lemonda, profesorka primenjene psihoogije na Univerzitetu Njujork i stručnjak za igru i učenje beba i male dece. “Gotovo sve učenje koje se odvija u prvim godinama života dolazi kroz istraživanje okoline,” dodaje ona. Upoznajući predmete iz okoline, beba razvija jezičke koncepte, igrajući se sa kockama prvi put se susreće sa matematičkim pojmovima, a penjući se i puzeći stiče motorne veštine.

Kada deca oponašaju svoja iskustva kroz simboličku igru, pretvarajući se da hrane lutku ili stavljaju kucu na spavanje, to je veoma podsticajno za njihov kognitivni i društveni razvoj.

Na žalost, igra koja je toliko važna za dečji razvoj, danas je ugrožena i to na dva načina. S jedne strane, odrasli su suviše zauzeti i ne obraćaju pažnju na dečije potrebe za igrom, a sa druge, suviše insistiraju na akademskom učenju u kome nema igre.

Profesorka psihologije sa Univerziteta Templ, Kejti Hirš-Pasek, smatra da je deci u predškolskom uzrastu igra sve više uskraćena. “Šta deca rade umesto da se igraju? Uče.” Vrtić sve više liči na školu, pa vaspitači primećuju da sve manje ostaje za igru, crtanje, trčanje i skakanje. Čak četvrtina vaspitača predškolaca u Los Anđelesu izjavila je da deci uopšte ne ostaje vremena za slobodnu igru.

“Od dece pokušavamo da napravimo bolje kompjutere, ali ona nikada neće biti bolji kompjuteri od kompjutera,” kaže Hirš-Pasekova. Umesto da u njih sipamo informacije, bolje bi bilo da jačamo njihove ljudske kvalitete, da smišljaju i istražuju nove ideje, da razvijaju svoju društvenost kroz igru i rad. “Ovo su stvari koje ljudi rade bolje od kompjutera, a kroz igru se uče,” objašnjava ona.

Da bi deca mogla više da se igraju, mora se ograničiti njihovo učenje i ostaviti im se više vremena za istraživanje i zabavu. Takođe, potrebno je i stvarati okruženje koje podstiče igru kao i učešće roditelja. Sa tim ciljem su u Filadelfiji, u okviru projekta Urban Thinkscape, postavljene klupe-slagalice na autobuskim stanicama. Roditelji se sada, imesto da gledaju u svoje telefone dok čekaju autobus, igraju sa svojom decom.

Šta se onda dešava kada deca počnu da se igraju sa virtuelnim predmetima, koristeći ekrane osetljive na dodir umesto igračaka i knjiga?

“Vrlo sam zabrinuta zbog toga što se igra zamenjuje ekranima,” kaže dr Tami-Lemonda. Deca moraju da koriste prave predmete u igri, da rukuju njima, grade od njih, da ih ispuštaju i bacaju.

“Igra nije neka određena aktivnost, to je pristup učenju, aktivan, zabavan i radoznali pristup otkrivanju sveta,” zaključuje dr Tami-Lemonda.

Izvor: Detinjarije.com

Gimnazije zrele za promene, moguće reforme

Sedam pozitivnih efekata igranja napolju na vaše dete

Očekivanja društva i roditelja “ubijaju” decu

Kako Finci održavaju đacima pažnju pomoću slobodne igre

Starmalo dete – dete naučeno da njegove potrebe, želje i osećanja nisu važni

Ljudi koji dolaze na terapiju često nemaju ideju, pa ni pomisao...

Roditeljski narcizam: Ako nisi savršeno dete, bezvredan si mi!

Najkreativniji vrtić, najbolje rangirana škola, vrhunski pedijatar, sportski klub, kursevi stranih jezika za bebe, matematičke škole za predškolce, organska hrana, privatni časovi…...

Škol­skoj de­ci pa­žnja u po­sled­njoj de­ce­ni­ji opa­la je za po­lo­vi­nu

Pr­vo su de­te na­u­či­li da na ma­mi­nom mo­bil­nom te­le­fo­nu pro­na­đe vi­deo-igri­cu, a on­da je pro­go­vo­ri­lo...

Ko se od koga razveo?

Ko se od koga razveo? F je navršio devet godina, a N je devojčica koja ima jedanaest godina. Dolaze na razgovor u pratnji njihove mame. P: Koliko sam shvatila, vi...