Naš poslednji dan u XIV beogradskoj gimnaziji. Ujedno i poslednji dan klasične gimnazije, jer su iza nas stupali usmerenjaci. Ako ćemo baš precizno taj 13.maj je bio deveti dan po Titovoj smrti, peti dan od njegove sahrane i dan službi bezbednosti ondašnje SFRJ, što nije potpuno beznačajno za priču koja sledi.
Mi momci iz IV1 bili smo uvezani kao creva, mangupčići večito u potrazi za nekom akcijom (čitaj sra***). Nismo dali na sebe, školu i naš kraj. Kao i svi klinci gladni dešavanja, dokazivali smo se alkoholom i mišićima u naivnoj potrazi za nečim što će našu mladost učiniti smislenijom. Žuljao nas je sistem i rutina uređenog društva. Bezbednu budućnost koja nas je čekala odmah tu na uglu punoletstva i mature doživljavali smo kao zamku prosečnosti. Kao i svi klinci bili smo buntovni uz neodoljivu želju da taj bunt i iskažemo. I tu su nastajale poteškoće jer nam je zapravo sve bilo dozvoljeno. Rock & roll je bio svuda oko nas, mirisalo je na novi val i vuklo na ples. Mogao si izgledati kako hoćeš, ići gde hoćeš, raditi šta hoćeš – naravno u spektru ponuđenog. Bili smo mangupčići, ali svetlosnim godinama daleko od ičeg nalik kriminalu. Deca iz dobrih kuća koja su držala do tog uličnog kodeksa. Koren našeg mangupluka nije bio patologija ili socijala već literatura, neprevaziđene „Tikve“ i slično štivo. Iz radoznalosti smo tražili „zabranjeno voće“, pa smo ga u jednom trenutku nanjušili u nacionalizmu, kao neku slutnju.
To je bilo „predkafićno“ vreme i baza nam je bila „Poslednja šansa“ na Tašmajdanu, jedna od dve bg kafane koje su radile celu noć. Bilo nam je zanimljivo da tu sedimo, pijemo „kilo&kilo“ i posmatramo svakonoćni defile gradskih marginalaca. Jedne noći sam u prepunoj zadimljenoj „Šansi“ ustao i iz sveg glasa zapevao „Tamo daleko“, dok me je kelner Safet, koji je kao i svi noćni kelneri bio taster DBa, bezuspešno ućutkivao. U sekundi je cela kafana bila na nogama zagrljena u pesmi. Za stolom pored našeg sedeo je čuveni Žorž Stanković, bokser i mangup sa svojom ekipom. „Bravo momci, Safete daj deci turu. Sine kako se zoveš“. „Dario Rosi“ – odgovorih. „U’je***e, daj im dve ture od mene“. I tako je nekako proticalo to naše „četnikovanje“, uz „one“ pesme, „one“ knjige i „one“ razgovore koji su svi zajedno već postajali mainstream.
Rock & roll je bio svuda oko nas, mirisalo je na novi val i vuklo na ples. Mogao si izgledati kako hoćeš, ići gde hoćeš, raditi šta hoćeš – naravno u spektru ponuđenog. Bili smo mangupčići, ali svetlosnim godinama daleko od ičeg nalik kriminalu.
Tih dana pronela se priča da zbog Tita nećemo imati matursko veče. Što nas je ponukalo da smislimo performans za poslednji dan škole. Kako je to bilo vreme bez interneta, potegli smo u prigradsku kafanu i tamo angažovali muziku sa sve pevaljkom. Onda smo tog utorka, ponavljam 9 dana po Titovoj smrti, kod Kalenića unajmili kamion, popeli se na njega sa sve muzikom, pevaljkom i srpskom zastavom, i uz „Oj vojvodo Sinđeliću“ hrupili u školsko dvorište.
I šta bi? Ništa! Profesori su nas gledali sa prozora zbornice, neki se krstili, neki smejali. Prolaznici takođe. Mi smo razvukli kolo, navrnuli flaše i odradili svoju malu diverziju do kraja. Petnaestak dana kasnije imali smo regularno matursko veče, na kome su nam svirali „Idoli“, što je bio njihov prvi javni nastup. Malo li je ?
Ovo je priča o tome da su zabrane, ograničenja, jednoumlje kako mnogi percepiraju to vreme zapravo uglavnom vrebale u nečijim glavama. Izbor je uvek postojao, ako si hteo i mogao si, ako ti autocenzura nije vezala ruke i sputala misao. I priča o nekim klincima koji su tada nesvesno iživeli nacionalizam i produžili u život kao zdrave patriote. A ispod priče čuče svi oni profesori, akademici, pravobranioci samoupravljanja, fudbaleri koji su taj maj 1980. preplakali zbog Titove smrti, da bi se deceniju kasnije probudili kao lažni disidenti i povampireni nacionalisti. Obilato se pritom usravši u živote svih, pa i onih klinaca iz IV1.
Izvor: Facebook/Dario Rosi
