Gabrijel Garsija Markes je o ljudima rekao jednu divnu i dubokoumnu istinu: Ljudska se bića ne rađaju samo onog dana kada ih majka donese na svet, već ih život primorava da sami sebe više puta porode.
Zar se ne slažete sa njim?
Život nas primorava da sami sebe više puta porodimo.
Kada na to pomislim osećam bol zaboravljenog prvog rađanja i nadu i radost, jer znam da smo svi slobodni. Znam da ništa nije konačno, znam da ne postoji ni prvi ni poslednji put. Znam da je uzaludno kajanje i žaljenje. Znam da je uzalud plakati nad razbijenim životom, jer u stvari on nikada ne može biti razbijen, sve dokle god mi verujemo u sebe, to jest dokle god verujemo da smo svi kao feniks, i da sunce što u nama spava, može iz pepela da nas stvori i može da nas probudi, iako smo se dobrano uspavali.
Ili, kako Branko Miljković kaže:
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.
Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne
progovori
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.
U svima nama spava malo sunce, a na nama je da to sunce probudimo i stvorimo svemir od svoga života.
Izvor: Psiholognovisad.rs
