Tipični pripadnik stvarni svet zamenjuje digitalnim, a roditeljski dom shvata kao neku vrstu tvrđave koja je sigurno i udobno mesto, izbegavajući svaki izlazak
Autor: Zoran Milivojević
Nakon generacije Y (ipsilon) ili „milenijalaca”, koji su rođeni u periodu od 1980. do sredine devedesetih, došla je generacija Z (zet), koja obuhvata rođene od sredine devedesetih do danas. Najstariji pripadnici generacije Z su danas na početku svojih dvadesetih godina. Pojam generacija je definisan veoma široko i obuhvata samo neke dominantne trendove i karakteristike, tako da ne opisuje sve svoje pripadnike. Uprkos tome, proučavanje generacija može biti veoma korisno, naročito kada upozorava na neke zabrinjavajuće podatke.
Veoma jasnu sliku osobina pripadnika generacije Z u SAD je donelo najnovije istraživanje Džin Tvengi, profesora psihologije iz San Dijega, koje je izložila u svojoj knjizi „iGen” (ajdžin engleski izgovor za „iGen”, skraćenicu za internet generaciju). Ista autorka je prethodno proučavala generaciju Y i svoje istraživanje objavila u knjizi „Generacija Ja”. Ukratko, dok su osobine pripadnika generacije Y uglavnom rezultat „razmažujućeg” roditeljskog vaspitnog stila, pripadnici generacije Z imaju osobine koje su rezultat „prezaštićujućeg” vaspitnog stila.
Opasnost izvan porodičnog doma
Za razliku od prethodnih „milenijalaca” iz generacije Y, koji su izrazito samopouzdani i koji imaju veoma visoko mišljenje o sebi iako ga ne mogu opravdati postignućima u realnom svetu, pripadnici generacije Z imaju nisko samopoštovanje i samopouzdanje i žive u simbiotskom odnosu sa svojim roditeljima.
Ono što povezuje tipičnog pripadnika generacije Z ili „ajdžina” i njihove roditelje jeste uverenje da je svet izvan porodičnog doma veoma opasan. Zato se roditeljski dom shvata kao neka vrsta tvrđave koja je sigurno i udobno mesto. Izbegavaju svaki izlazak u svet jer ga povezuju sa neželjenim rizikom. Kako tipičnom predstavniku ove generacije nedostaju socijalne veštine, on se izvan svog doma u kontaktu sa vršnjacima oseća neprijatno i ugroženo zbog čega ne želi da napusti sigurnost i udobnost svog doma. Ako izlazi, često to čini zajedno sa roditeljima.
S obzirom na ove okolnosti, tipičan „ajdžin” ne želi da odraste. Nezainteresovan je za one aktivnosti koje vode ka samostalnosti, preuzimanju odgovornosti i odraslosti. Zbog toga je njihov emocionalni i socijalni razvoj usporen, u proseku oko tri godine u odnosu na prethodne generacije. Tako, tipičan petnaestogodišnjak je na nivou od 12 godina, a osamnaestogodišnjak je na nivou od 15 godina. Kod njih adolescencija počinje tek u dvadesetim godinama.
S obzirom na to da „ajdžener” ne želi da odraste, kod njega izostaje tinejdžerska pobuna protiv roditeljskog autoriteta koja je u svojoj osnovi pokušaj mlade osobe da se „oslobodi” od roditeljske vlasti i postigne samostalnost.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Jung: Žmureći na svoje nedostatke, odrasli se dočepao vaspitavanja deteta
U odraslom se krije dete, večito dete, koje se još uvek formira, nikad kompletno, kome su potrebni stalna nega, pažnja i odgajanje. To je deo ljudske ličnosti, koji želi da...
Reč psihologa: Zašto su svađe između braće i sestara zapravo dobra stvar
Bilo da je razlog svađe običan keks, igračka ili nešto ozbiljnije, jednostavno morate prihvatiti da je to nešto što je normalno i nešto što je nemoguće izbeći. Ipak, prema mišljenju...
Jesper Jul: Danas postoje dve vrste roditelja koji neizbežno zapadnu u nevolje
Piše: Jesper Jul Pre samo 25 ili 30 godina postavljanje granica je bilo daleko jednostavnije nego danas. Tome je doprinela prvenstveno usaglašenost društva oko postavljanja granica unutar porodice, institucija, škola,...
Parentifikovano dete
Svi poznajemo neku „starmalu“ ili „starmalog“, decu koja su zrela za svoje godine i koja se ne ponašaju u skladu sa godinama koje imaju. Oni se brinu o mlađoj braći...
Nema komentara.