Zoran Milivojević: Da li će roditelj biti uzor detetu ne odlučuje on, već dete

Deca će želeti da liče na svoje najbliže, ako oni pokažu da su dobri kako za sebe, tako i za druge ljude, da nisu nikakve žrtve koje se žrtvuju za njih, posao ili nešto treće, ako im pružaju ljubav i disciplinuju ih autoritetom

Da li će roditelj biti uzor detetu ne odlučuje on, već dete Foto: Freepik

Kada kažemo da je neko nekome uzor, onda pretpostavljamo da osoba želi da liči na onoga ko joj je uzor. U osnovi je to proces poistovećivanja (identifikacije) s uzorom. Kada se neko poistoveti sa svojim uzorom, kasnije počne da se ponaša kao osoba-uzor i da razvija iste ili slične karakterne osobine. Nekada se ovaj proces naziva „učenje po modelu”, pri čemu se misli da je osoba-uzor model od koga se preuzimaju načini mišljenja, vrednosti, pogled na svet i načini ponašanja.

Identifikacija jeste jedan od tri glavna načina na koji neko izgrađuje svoj identitet. Pored poistovećivanja s uzorima, osoba sama zaključuje ko je ona, kao što prihvata i poruke drugih kojima joj drugi poručuju ko je ona. Upravo su deca u jednom dugoročnom procesu izgradnje vlastitog identiteta i ličnosti. Zato je veoma važno ko su uzori nekom detetu.

Učenje po modelu

Veoma često roditelji uzimaju zdravo za gotovo da jesu uzori svojoj deci i da će njihova deca, po prirodi stvari, početi da liče na njih. Neki čak smatraju da je učenje po modelu glavni način vaspitanja i da je nepotrebno koristiti druge vaspitne pristupe.

Proces detetovog poistovećivanja s roditeljom je dugotrajan i kompleksan proces, i svakako nije automatski. Što je roditelj mlađi i što se detetu više sviđa način na koji se roditelj ponaša, to će identifikacija biti veća. Da li će roditelj biti uzor detetu ne odlučuje roditelj, već to čini dete.

U tradicionalnim društvima u kojima su ljudi u tradicionalnim društvenim ulogama, ljudi u velikoj meri liče jedni na druge, tako da je identifikacija dece s roditeljima veoma izražena. Odatle dolaze izreke „Kakva majka, takva kći”, „Kakav otac, takav sin” i „Gledaj majku, biraj kćerku”, jer se pretpostavlja da će kćerka u ulogama supruge i majke biti ista kao njena majka.

U savremenom društvu koje je impregnirano masovnim medijima, tradicionalnim, poput televizije, ili novim, poput raznih društvenih mreža, veliki je broj najrazličitijih mogućih izbora za identifikaciju. Još pedesetih godina prošlog veka, film je doneo nove uzore raskošnog života, tako da su mnogi odlučili da ne žele da žive kao njihovi roditelji, nego žele da žive kao njihovi uzori s velikog platna.

Koliko razmaženo dete želi da bude kao roditelj koji ga razmažuje? Nimalo. U njihovom odnosu roditelj je taj koji ugađa detetu, usrećuje ga, stalno mu pokazuje ljubav. Dete je to koje zahteva da mu se ugađa, da mu se ispunjavaju želje i prohtevi, da mu se pokazuje ljubav. Kada odraste, ono nastavlja da se tako ponaša prema partneru i drugim ljudima. Dakle, postoji veliki kontrast između ponašanja roditelja i njegovog odraslog deteta.

Kada je dete prezaštićeno, ono takođe nimalo ne liči na svog moćnog prezaštićujućeg roditelja. Upravo time što prezaštićuje dete, roditelj ga ometa u razvoju njegovih sposobnosti. I zato ova deca kada odrastu su uplašena od sveta, imaju doživljaj da su nesposobna, što je takođe veliki kontrast u odnosu na roditelja.

U kliničkom radu primećeno je da maltretirana deca često izrastaju u one koji maltretiraju druge. Ona se identifikuju s agresorom, jer u lažnoj dilemi „ili žrtva ili agresor” biraju da nikada više ne budu žrtva. Ali kada su istraživanjem obuhvaćena i ona maltretirana deca koja nisu došla na kliniku, ustanovilo se da dve trećine njih, dakle ogromna većina, i dalje imaju mentalitet žrtve koja nikada ne maltretira druge. Dakle, većina ne liči na roditelja-zlostavljača.

Negativni modeli

Ženska deca veoma često svoje majke vide kao žrtve, kao negativne modele s kojima ne žele da se identifikuju. Muška deca često imaju očeve koji nisu prisutni ili su mnogo stariji, stalno su okružena odraslim ženama (mama, vrtić, škola) tako da ni nemaju priliku da se poistovete sa stvarnim muškim uzorom.

Zato, ako roditelji žele da njihova deca u njima vide uzore, moraju deci da pokažu da su dobri kako za sebe, tako i za druge ljude. Nikako ne smeju da budu žrtve koje se žrtvuju za decu, posao ili nešto treće. Deca treba da ih vide kako rade, kako se odmaraju, ali i kako se zabavljaju. Time im poručuju da je odraslost nešto što nije samo teško i dosadno. Deci trebaju roditelji koji pružaju ljubav, ali koji su i autoriteti koji disciplinuju. Takva deca će preuzeti dobar model za vaspitanje svoje buduće dece. Ako je roditelj zadovoljan sobom, a dete želi da bude kao on, tada će mnoga iskušenja odrastanja biti uspešno prevaziđena.

Izvor: Politika

Zoran Milivojević: Roditelji kao robovi

Zašto roditelji sve to čine? Najjednostavnije rečeno iz osećanja krivice. Oni su na samom početku preuzeli na sebe odgovornost za osećanja svoje dece.

Zoran Milivojević: Infantilan otac

Nespreman za novu ulogu, on ne prihvata promenu u odnosu koju je donelo rađanje deteta, gubitak ženine pažnje i ljubavi doživljava kao odbacivanje i često reaguje ljubomorom

Podeli tekst: