Autor: Zoran Milivojević
Deca imaju potrebu da se igraju s drugom decom. Nekada, ne tako davno, deca su se igrala u dvorištima, igralištima i ulicama. Danas se taj javni prostor smatra potencijalno opasnim i samim tim neprikladnim za boravak dece bez nadzora odraslih. Jedno, odbačeno, zakonsko rešenje predlagalo je da deca do 12 godine ne smeju biti na ulici bez nadzora odraslih.
Iz toga razloga, deca, naročito u većim gradovima, svoje drugare nalaze u vrtićima, s kojima se do određenog vremena međusobno igraju pod nadzorom odraslih. Ostatak vremena provode u svojim domovima, gde ih povremeno na nekoliko sati posećuje neki drug ili drugarica. Zato deca, naročito u onoj polovini porodica u kojima nemaju brata ili sestru, očekuju da se s njima igraju njihovi roditelji. Roditelji koji na ovaj način spasavaju svoju decu od usamljenosti i dosade postaju „drugari u igri”.
Značaj autoriteta
Zbog velike razlike između odraslog i deteta, njihov odnos ne može da bude ravnopravan. Roditelj treba da vodi i usmerava dete, i bez obzira na količinu ljubavi prema detetu, on je taj koji treba da disciplinuje dete. Zato odnos roditelja i deteta treba da ima, onda kada je to potrebno, vertikalnu dimenziju u kojoj je roditelj autoritet koji je „nadređen” detetu, a da je dete njemu „podređeno”. Najbolje je kada roditelj ima sposobnost da menja uloge između autoriteta i drugara u igri, jer na taj način zadovoljava dve vrste detetovih potreba.
Problem u odnosu roditelja i deteta nastaje onda kada roditelj pretežno funkcioniše kao „drugar” izbegavajući poziciju nadređenog, ostajući na „horizontalnom” nivou, pokušavajući da se oko svega dogovori sa detetom. Tipično za ove roditelje je da izbegavaju svaki konflikt s detetom i da veruju da se svaka situacija može rešiti objašnjenjem i dogovorom. To u nekom malom broju slučajeva može biti ispravan pristup, ali većina ovih roditelja „drugara” otkrije da njihova deca, koja su do tada bila poslušna, oko sedme, osme godine postaju neposlušna, kao i da se problem njihovog ponašanja povećava sa svakom sledećom godinom.
Pored toga što deci treba da pruže što više ljubavi, roditelji treba da ih disciplinuju, kako bi ostvarili svoj roditeljski cilj, a to je da pripreme decu za samostalni život u ljudskom društvu. Malim detetom upravlja njegova biologija, „princip prijatnosti”, to jest uverenje da je korisno samo ono što je prijatno, a da je štetno sve što je neprijatno. Roditelj zastupa ljudsko društvo i on je taj koji jednostavno mora da ulazi u konflikt sa detetom i njegovim željama, i da kroz različita „ne smeš” i „moraš” nauči dete da postoje granice između dopuštenog i nedopuštenog, kao i da mu izgradi higijenske i druge navike. Upravo kroz disciplinovanje od strane roditelja, dete polako izgrađuje sposobnost samodiscipline koja će mu i te kako trebati kasnije u odraslom životu.
Često deca koju su vaspitali „roditelji-drugari” uprkos svojoj inteligenciji, talentima i širokoj obaveštenosti jednostavno ne umeju da upravljaju sama sa sobom. Nedostatak samodiscipline ih čini neuspešnim u svim onim oblastima u kojima je potrebno duže vremena koračati ka cilju. Kako ova deca nisu naučila da se kod kuće nose s autoritetom, ona pokazuju da ne podnose kasnije autoritete u životu. Ona ne razlikuju „biti podređen”, što je društvena uloga, od „biti ponizan”, što je priznanje niže vrednosti.
Zamena uloga
Posebno su ugrožena ona deca čiji roditelji insistiraju da im budu najbolji drugovi u njihovim tinejdžerskim godinama. Pored toga što često opterećuju decu negativnim pričama o drugom roditelju, od njih očekuju razumevanje i podršku. A kada dete pokuša da ostvari neku emotivno intenzivniju vezu s nekim vršnjakom, ovi roditelji reaguju uvređenošću, ljubomorom i zajedljivošću. Nekada, umesto da se ponašaju kao mama ili tata, ponašaju se kao starija sestra ili brat, ili u još gorem slučaju, zamenjuju uloge, tako da dete stavljaju ulogu njihovog roditelja koji treba da zadovolji njihove potrebe.
Iako je najbolje da oba roditelja i vole i disciplinuju, kada je jedan roditelj „drugar”, dobro je da bar drugi roditelj disciplinuje. U redu je povremeno biti detetov „drugar u igri”, ali treba znati da se iz te pozicije ne može pravilno vaspitati dete.
Izvor: Politika
