Braća Rajan i Patrik, koji pohađaju šesti razred, obično se nakon nastave sastaju sa drugovima na poljani u blizini škole, kako bi se zajedno vraćali kući.
Na poljani, koji spaja dve škole u Pensilvaniji, dečaci mogu da trče, igraju fudbal i penju se po drveću.
Prošle nedelje dvanaestogodišnji blizanci su upravo to radili kada im je prišla starija osoba koju nisu poznavali.
“Čovek nam je rekao da siđemo sa drveta. Rekao je da nas već duže vremena posmatra, kao i da je čak jednom prilikom poslao policiju, ali da mi nismo reagovali”, ispričao je Rajan za Today.com.
Dečaci su ispričali i da im je tražio imena i naziv škole kako bi ih prijavio razrednom starešini, ali da se on nije predstavio.
Penjanje po drveću nije samo majmunisanje!
“Rekao nam je da ne želi da se penjemo po drveću, jer, u slučaju da padnemo i povredimo se, škola će odgovarati.”
Kada su joj sinovi ispričali šta se dogodilo, mama Džuli Volš Holkomb je dečacima napisala dozvolu ispod koje se potpisala, a koju bi dečaci trebalo da daju svakome ko im priđe i zahteva da siđu sa drveta.
Džuli je potom pismo objavila na svom Fejsbuk profilu.
“Moji sinovi imaju dozvolu da se penju na bilo koje drvo ako to požele. Ja sam ih ohrabrila i pordržala”, napisala je Džuli.
Ona je želela da svima, koji imaju nešto protiv, stavi do znanja da je dobro što se njena deca igraju nakon škole i da je tužno i u isto vreme smešno da bilo ko brine da li će se njima nešto dogoditi, umesto da bude srećan što se deca igraju napolju.
“Izgleda da se mnogi osećaju odgovorno kada je razvoj naše dece u pitanju – roditelji, nastavnici, zaposleni u školi, treneri… Svi su se fokusirali na sprečavanje nečeg lošeg što može da se dogodi, a zapravo na taj način sprečavaju sve ono lepo. Rezultat toga je da je slobodno vreme naše dece ispunjeno konstantnim strahom i što je još gore, taj strah nije zbog onoga što može da se dogodi deci, već iz finansijskih razloga”, ispričala je Džuli za Today.com.
Ona je dodala da joj užasno ide na živce što nešto tako jednostavno i naivno, kao što je igranje dvanaestogodišnjaka, predstavlja “rizik” odraslima.
Opasna igra: Zašto je deca vole i zašto im je potrebna
“Govorim u ime svih roditelja koji prilično frustrirani su količinom vremena koju deca provode unutar kuće, igrajući video igrice na kompjuteru ili provodeći vreme na društvenim mrežama, umesto da koriste svoju maštu i fizički budu aktivni.”
“Naravno da treba preduzeti neke zaštitne mere. Kaciga tokom vožnje bicikla? Apsolutno. Međutim, igrati se napolju i očekivati da će se neko povrediti, pa mu u tom slučaju zabraniti? Molim vas”, zaključila je Džuli.
Izvor: Yumama
