Evo samo nekoliko primera kako sam se ja igrao tokom 50-ih:
– Sa 5 godina, vozio sam se biciklom sa mojim šestogodišnjim drugom po celom selu u kome sam živeo, kao i po njegovoj okolini. Roditelji bi odredili kada moramo da se vratimo, ali nisu ograničavali naše kretanje. (Naravno, nismo imali mobilne telefone da bismo mogli nekom da javimo ako se povredimo.)
– Od šeste godine sam, kao i svi drugi dečaci koje sam znao, nosio džepni nožić. Korisitili smo ih ne samo za rezbarenje, već i za igre koje su uključivale njihovo bacanje (nikada na drugu decu).
– Sa osam godina, sećam se da smo moji drugari i ja provodili školske odmore rvući se po snegu ili travi. Organizovali smo i turnire, i niko od odraslih nije obraćao pažnju na naše borbe, niti se u njih mešao.
– Kada sam imao 10 i 11 godina, sa drugarima sam odlazio na celodnevne skijaške i klizačke izlete na 5 milja dugačko zaleđeno jezero kraj našeg sela. Nosili smo šibice i povremeno zastajali na ostrvcima da se zagejemo uz vatru, pretvarajući se da smo hrabri istraživači.
50 opasnih stvari koje bi trebalo da dozvolite vašoj deci da urade
– Takođe sa 10 i 11 godina, bilo mi je dozvoljeno da upravljam velikom i opasnom štamparskom mašinom u štampariji u kojoj su radili moji roditelji. Štaviše, često sam četvrtkom izostajao iz škole kako bih štampao lokalne nedeljne novine. Nastavnici i direktor se nikada nisu žalili. Mislim da su znali da u štampariji učim vrednije lekcije od onih koje se predaju u školi.
„Društvo sastavljeno od dece kojoj je uskraćena rizična igra tokom detinjstva, bilo bi društvo sa porastom neuroza i psihopatologija. Izgleda da je ta budućnost već stigla.“
Sve ovo je bilo uobičajenu u 50-im. Moji roditelji su možda imali malo više poverenja u mene nego drugi u svoju decu, ali ne previše. Koliko ovih stvari bi današnji roditelji dozvolili svojoj deci? Evo uvida u to koliko su se stvari promenile: u nedavnom istraživanju koje je obuhvatilo 1000 roditelja u Ujedinjenom Kraljevstvu, 43% roditelja je kazalo da deca mlađa od 14 godina ne bi smela da budu napolju bez nadzora odraslih, a pola njih čak ne bi dozvolilo deci mlađoj od 16 godina da izađu sama napolje! Mislim da bi slične rezultate dobili i ako bi ovo istraživanje sproveli u SAD. Avanture koje su bile prihvatljive za šestogodišnjake sada nisu dozvoljene ni mnogim tinejdžerima.
Istovremeno, istraživanja su pokazala da danas imamo od 5 do 8 puta više mladih ljudi koji pate od klinički značajnih nivoa depresije i anksioznosti. Kako je postepeno opadala sloboda dece da preuzimpaju rizike, tako je beležen porast dečije psihopatologije.
Stvar je koliko ironična, toliko i tragična. Deci uskraćujemo slobodnu, rizičnu igru, navodno da bismo ih zaštitili od opasnosti, ali ih time pripremamo za metalne slomove. Deca su prirodno osposobljena da sebe uče emotivnoj izdržljivosti kroz rizičnu igru. Time što ih od nje štitimo – mi ih zapravo ugrožavamo.
„Kako je postepeno opadala sloboda dece da preduzimaju rizike, tako je beležen porast dečije psihopatologije.“
