Prenosimo deo zapažanja iz razgovora s Natalijom Rubelj, psihologom, kognitivnim psihoterapeutom, direktorkom Kijevskog instituta racionalno-intuitivne psihoterapije „Ja“, koja duže od deset godina prati uticaj porodice na lečenje dece sa ADHD-om.
Deca koja ne mogu dva minuta da sede na jednom mestu i koja jurcaju tamo-amo po učionici – u prošlosti su kažnjavana. Danas se takva deca leče. U svakoj školi ima dece s poremećajem hiperaktivnosti i deficita pažnje i (ADHD). Neretko greške roditelja usporavaju lečenje deteta.
Hiperaktivnost, bolest ili ne?
ADHD je medicinska dijagnoza. Prvi znaci se vide u drugoj-trećoj godini života. Na primer – detetu je teško da se koncentriše na neku radnju (crtanje, slaganje kocki) duže od tri odnosno pet minuta. Drugi simptom može biti to što dete ima problema sa spavanjem, preko dana odnosno uveče ne može da zaspi, a noću se često budi. Treći važan simptom je ako dete hoda na prstima. U slučaju da su uočeni ovi simptomi, treba se obratiti neurologu.
Roditelji najpre uočavaju, i to ih najviše zabrinjava, da su deca neprestano u pokretu. Dete trči po prostoriji ali ne zato što se igra nego zato što nije u stanju da se na nešto usredsredi i da se nečim zabavi. Ne može da sedi na mestu i da se, u još kasnijem uzrastu, 5–10 minuta posveti jednostavnoj radnji. Hiperaktivnom detetu su svojstveni mali brzi pokreti – lupkanje prstima po stolu, udaranje nogom…
Treba skrenuti pažnju i na izražajne mogućnosti i suvišnu pričljivost takve dece: ako je iskaz deteta od pet godina nepovezan, ako ono ne ume da odredi uzročno-posledične veze, šta je bilo prvo, šta dolazi potom, to govori da se funkcije mozga ne razvijaju u skladu s uzrastom.
U slučaju da stručnjaci odrede da je reč o ADHD-u, važno je u okviru porodice uspostaviti pravila opštenja s detetom. Razume se, pravila može imati više, ovo su osnovne preporuke.
Hiperaktivnost: Decu kljukaju lekovima zbog izmišljene bolesti?
1.USPOSTAVITE KONTAKT OČIMA. Ako roditelji hoće da ih dete čuje – neophodan je kontakt očima. Pre nego što mu nešto počnete govoriti uspostavite kontakt očima i utvrdite da li vas sluša ili ne.
2.GOVORITE JASNO I KRATKO. Na primer, mnogi roditelji će reći: „Zašto su ti sve knjige razbacane, još juče sam ti rekao/la da spakuješ matematiku.“ To je loš način komunikacije. Treba reći: „Matematiku u torbu. Bojice u pernicu. Pernice u torbu.“ Kratko i jasno. U porodici treba tako razgovarati pred njim. To je važno jer je zadatak odraslih članova da dete od njih nauči da samo sebi daje instrukcije. Osnovni problem školarca sa ADHD-om zapravo i jeste to što ne ume da planira svoje radnje i postupke.
