Piše: Olivera Kovačević
Deca su čista bića, neiskvarena negativnim iskustvom. Ona su ukras sveta. Oplemenjuju, kako svoje roditelje, tako i nas koji radimo sa njima.
Svako ko ima dete ili radi sa decom zna da nas „veliku decu“, ta ista mala deca mogu mnogo čemu da nauče.
Da li znate čemu?
Pročitajte i: “Neka, ja ću to umesto tebe.” Zvuči poznato?
Nečemu što smo i mi znali, vrednovali i poštovali, ali vremenom, pod uticajem iskustva, zapostavili ili zaboravili.
Iskreno prijateljstvo, deljenje, pomaganje drugu u nevolji, govorenje istine, pristupanje drugom ljudskom biću bez loše namere, želja za igrom, poverenje i praštanje su samo neke od vrednosti koje postoje u dečijem svetu, a koje mi odrasli često zaboravljamo.
Problem su uvek odrasli, deca nikada nisu kriva, jer ona najčešće uče po modelu, a njihovi modeli su roditelji. Svi oni imaju drugačiji način vaspitanja shodno svom sistemu vrednosti, uverenja i nasleđenih obrazaca i uloga.
Poteškoće nastaju onda kada u načinu vaspitanja preovlađuje udovoljavanje, tj. fokusiranje isključivo na zadovoljenje dečijih želja odmah i po svaku cenu, a ne pripremanje tog malog bića za realan život.
