Jedan pisac sa živom maštom zamoljen je da napiše nešto za decu. „Odlično,“ rekao je, „imam ideju za nešto o vešticama.“ Gospođe iz izdavačke kuće su se usprotivile: „Nikako veštice, ne smemo plašiti decu!“ „Pa hoćete li onda priče o plišanim medama?“ pitao je pisac.
Ne dirajte bajke!
Deca vole da ih plašite pričama. Imaju urođenu potrebu da dožive snažne emocije. Andersen je plašio decu, ali sigurna sam da mu ona to nisu zamerila, čak ni kad su odrasla. Njegove izvanredne bajke obiluju natprirodnim bićima, životinjama i predmetima koji govore, od kojih mnogi nisu nimalo dobronamerni. Ličnost koja se najčešće pojavljuje je Smrt, nemilosrdno biće koje se neočekivano uvlači u srce sreće i odvlači one najbolje i najvoljenije.
Andersen je decu shvatao ozbiljno. Govorio im je o životnim radostima, ali i o njegovim nesrećama i jadima, o nezasluženim porazima. Njegove bajke, prepune bića iz mašte, stvarnije su od gomile savremenih priča za decu koje vrcaju od trezvenosti i beže od čudesa kao od kuge. Andersen je imao hrabrosti da piše priče sa nesrećnim krajem. Nije verovao da treba biti dobar zato što se to isplati, kako se često morališe, već zato što zlo nastaje iz intelektualne i emocionalne otupelosti i jer je ono vrsta siromaštva koju treba iskoreniti. A i njegove bajke su jednostavno – vrlo zabavne!
Vislava Šimborska, „Neobavezna lektira“ (iz predgovora Andersenovim bajkama)
Vislava Šimborska je poljska pesnikinja, esejistkinja i prevodilac, dobitnica Nobelove nagrade za književnost.
Nova otkrića o bajkama koje smo obožavali kao deca
