Ovih dana sam razmišljala o materijalnim problemima porodice sa više dece. Ne o onim, često izmišljenim, strahovima da „nećeš uspeti sve da nahraniš“, već o prefinjenijim iskušenjima koja očekuju porodicu kada starija deca malo porastu i počnu bolno da doživljavaju odsustvo „ekstra spravica“ kojima mogu biti napunjene torbe drugova iz razreda.
Neko od roditelja, možda, tako i čeka strašni dan kada se deca vrate iz škole sa surovim pitanjem: „I što si nas uopšte i rađala ako čak ne možeš ni tablet da kupiš svakome od nas?“ Ili: „Čak ni drugove ne mogu da pozovem! Svi imaju svoju sobu, a mi samo svoje krevete, i to dečije!“ Ili će nesrećni potomci sa taktom oćutati, ali će osećanje sopstvene nedovoljne vrednosti i oštećenosti neizostavno ispuniti njihove duše svim mogućim „kompleksima“.
Iskreno govoreći, ja sam takođe i sama već nekoliko puta videla takve situacije u praksi. Nakupila mi se gomila misli i pokušala bih da izložim deo njih.
Sa jedne strane, majke sa više dece izuzetno nervira „popularna psihologija“.
Svi već znaju za krizu sedam godina (tačnije, krizu početka škole) i adolescentsku krizu. Znaju da u školskom uzrastu raste uticaj vršnjaka i učitelja na dete, a da se u adolescentskom peiodu generalno događa ponovna procena sopstvenih vrednosti i autoriteta, kao i da se,pre svega, autoritet roditelja podvrgava kritici.
Tako da je, teorijski gledano, verovatnoća da se od deteta čuje nešto poput: „Ali ja i nisam tražio tri brata, bolje je da imam svoju sobu!“ – veoma velika.
„Ako roditelji ne liče na srećne ljude, tinejdžer pokušava da definiše uzroke tome i možda zaključi da je stvar u materijalnim problemima, oni su u krajnjoj liniji, najupadljiviji.“
U praksi je, istina, sve malo složenije. U jednom trenutku će dete zaista početi da usmerava kritički pogled na roditelje, da bi ih dobrano testiralo. Ali ne isključivo prema kriterijumu materijalnog uspeha!
Bledo se sećam svog odrastanja i čini mi se da je glavni tinejdžerski kriterijum po kome procenjuje – postojanje „sreće“ (mirne radosti) njegovih roditelja kao i pravednosti. Tinejdžer se priprema za život u kome očekuje sreću i pravdu, sve što mu je potrebno da zna o roditeljima je: „A da li su oni našli sreću? Jel’ ima smisla da se ugledam na njih ili ne?“
Ako roditelji ne liče na srećne ljude, tinejdžer pokušava da definiše uzroke tome i možda zaključi da je stvar u materijalnim problemima, oni su u krajnjoj liniji, najupadljiviji.
