“Треба се чувати четири ствари: Деци не треба давати ништа превише, нити ништа пребрзо, ништа што она не воле и што не разумеју.”
Професор Светомир Бојанин, дечји психијатар, познат је широј јавности као аутор књиге Школа као болест у којој је први аргументовано отворио болна питања неприкладног односа савремене школе према менталном здрављу деце и омладине која их похађа. Касније у књизи Тајна школе, као одговор на претходно постављена питања, представља широј јавности модел – школу каква би она требала да буде, као и целовиту анализу стања у савременом, пре свега домаћем, школству. Остао је активан и након завршетка радног века на Београдском универзитету и Институ за ментално здравље у Београду, па је у последњих неколико година објављено више његових књига, а запажени су и његови јавни наступи.
На Аранђеловдан 2016. године, имао сам част да разговарам са професором Бојанином о узорима, идентитету, другарству, учењу, љубави и другим питањима које одрастање поставља деци, као и њиховим родитељима.
Професоре, како вас је понашање ваших родитеља према вама дефинисало као родитеља?
Док сам дошао до улоге родитеља прошло је 36 година. Био сам сав пометен од свих тих психијатријских теорија које су бесмислене углавном, па сам се једва извукао од свих тих “Фројдова и Јунгова” и требало ми је време, а све је то утицало на мој однос са дететом. Имао сам неки страх да морам стално да учим и радим и да друго ништа не знам… И ја сам штошта учио, али нисам примењивао, живео сам како су моји живели, живео сам по имитацији мог оца и мајке.
“Треба се чувати четири ствари: Деци не треба давати ништа превише, нити ништа пребрзо, ништа што она не воле и што не разумеју.”
Кад год ме позову да држим предавање и да поучавам неког како се понашати са децом или решавати психијатријске проблеме, увек сам у страху од две велике опасности. Од једне неистине да је живот већ прошао и да када нешто не иде треба погледати књиге староставне да видимо како би то решили. Мало ми је у тим књигама “староставним” о “староистинама”, али и о осталим истинама.
Друга опасност је да се поведем за тим да је ново самим тим што је ново и вредно. Нико не истражује оно што је једино могуће, тј. истину о животу. Истина о животу је оно што смо и причали “Упознај самога себе”. Повремено севну истине о животу, знамо и сретнемо их, али их не користимо. Узмимо на пример Коменског. Он је био значајан владика у Хуситској држави у 17. веку. Хабзбурговци раселе Чехе по Европи. У Холандији су, рецимо, имали велику колонију. И тај владика чешки обилази колонију и види да се деца губе, да се народ губи у свом идентитету у својим основним културолошким обрасцима. И тада покушава да направи тзв. пансофију (свемудрост) којој ће да учи децу чешку, да се деца држе људског у том свом цивилизацијском напредовању. Та књига је написана 1628. године за учитеље Чехе, да спасавају идентитет чешког народа који је у расејању. А онда је то испало толико сјајно да се 1638. преводи на латински и то постане велика дидактика која се и данас студира. Ту имате наравно оптерећење времена, али он је дао неколико фантастичних ствари. Рекао је да деци не треба давати ништа превише, нити ништа пребрзо, да би научили. Ништа што она не воле и што не разумеју. И када неко не зна та правила онда он пада на испиту учитељском, на педагогији… И кад тај педагог данас дође у школу нико га више не пита шта је са тим, немој превише, немој превише, види шта деца воле и види да ли то могу њихове године. То више нико не захтева па сам чак и чуо пре неки дан како неки професор из средње школе каже како је одзвонило Коменском. Не да није одзвонило, него се Коменски још није ни родио! Није то што је ново одмах и добро, него је добро оно што је добро. Истина је то што је истина, било Сократова истина, било истина Коменског.
“Упознај самога себе. Та Сократова тврдња и данас је последња истина коју знамо о човеку. Упознати себе, дакле, па онда ући у улогу тате или маме.”
У данашње време у понуди је на хиљаде праваца родитељства, од којих онима који тек ступају на тај пут, може само да буде лоше. Како да будемо сигурни да поступамо исправно, наравно прво као родитељи, а онда и у осталим сферама живота?
Једног дана, једном човеку, не знамо како и зашто, дошло је да узме у руке длето и чекић, и у камен уреже: “Упознај самог себе”. Упознај самог себе – ја сам доживео као некакакв усклик. И сад има тај разговор са сином, његовим сином. Он није узео прут, па да тог адолесцента учи реду. И није му рекао: “Ја сам твој тата и ја знам како треба живети, мене треба да слушаш”. И није се бавио ауторитетом нити ауторитарношћу, него је једноставно причао са њим о животу. Онда су наишли на тему да причају какви све људи постоје. Има свакојаких људи, али има и добрих људи. Ти добри људи, по чему су они добри? По чему је поштен човек поштен? Па поштен човек је по томе поштен зато што враћа дугове. Оно што дугује он врати на време. Према томе, закључак би био да човек носи у себи врлину која му је дата, могућност врлине, и ако се понаша тако да се његова врлина поклапа са оним што он ради, он је задовољан и срећан. Ако се не поклапа врлина са оним што он ради, ту почиње зло, конфликти, несрећа.
Та Сократова тврдња и данас је последња истина коју знамо о човеку.
И сада имате причу – људи који свако у својој руци држи по камен, блудница коју треба каменовати и Христос, и чекају да се задовољи правда. Он каже да први баци ко је без греха. И они спуштају камење, разишли се, и он остаје са оном женом. А она каже: “Шта сад да радим”. А Он каже: “Иди и не греши више.”
Ни грмљавине, ни смрти, ни партијске казне, ништа од зла које ми сваки дан видимо у нашим надмудривањима и пословима. Шта се ту догађа, шта је то с тим: иди без греха. Он нама говори у ствари да ми треба да смо стално на осматрачници. Да ли ово што ја вама говорим иде из моје неке сујете, да се покажем паметним, или из тога да се нађемо некако у договору о животу о оном што причамо. Да ли ми разговарамо са другима да би нешто чули што не знамо или нисмо знали, да ли ми идемо у дијалог из равнотеже и да ту равнотежу подигнемо на виши ниво, или идемо да му докажемо да сам ја у праву.
И остало је то да упознамо себе, да спознамо шта осећамо, шта смо, и ако из те позиције будемо маме и тате онда је све у реду.
На камповима које правимо, ми избегавамо сувишну причу и бирамо такве активности да деца једноставно што више материје сама “покупе” из понашања одраслих. Шта можете да нам кажете о васпитању примером?
То што ви радите са вашим камповима то је јако лепо. Јако лепо и због тога што сада имате једну другу врсту проблема. Ми знамо да дете није проходало из радне навике, није проговорило из радне навике, него од себе јер се трудило, отимало. Сећам се себе када сам гледао своју децу они су увек радила оно што не могу и таман савладају то нешто, а онда крећу опет нешто што не могу. Дакле дете има потребу да буде као ми, оно има потребу да говори као ми, њега подиже имитација нас одраслих ако нас воли.
Е сад и тај тата и та мама морају знати да када су са дететом они се увек детету нуде и да није само време забаве и ваљања по тепиху то кад ми васпитавамо децу, него васпитавамо децу и када седимо испред телевизора и онда када ви као тата поправите чесму, а оно мало од две године уз вас, па му кажете додај ми онај шраф или чекић, па му кажете “Одличан си”. Или маме… знам једну малу Милену, она стане поред мајке док ова пере судове, и као и она пере, више смета и нешто брља. И мајци кажу “склони је да ти не смета”, а ова каже “Нека је. Нек’ се учи”. Треба их пустити да се уче. Дакле имитација на нижем узрасту је основно педагошко и васпитно средство. Мама каже детету иди спреми играчке, оно неће, а кад она каже детету за брлог од играчака “Идем ја да покупим велике играчке, а ти мале”, дете одмах креће да јој помогне.
Наш је циљ не да буде ред, него да дете зна за ред.
Nema komentara.