“Треба се чувати четири ствари: Деци не треба давати ништа превише, нити ништа пребрзо, ништа што она не воле и што не разумеју.”
А ми смо лукави па кажемо хајде да се играмо, да игром дођемо дао циља и да тако подижемо нашу децу. То је идентификација, па уместо да мама каже “Иди направи ред”, треба да каже “Хајде заједно ћемо да направимо ред.”
“Деци до десете године не треба рећи иди среди него хајдемо да средимо, не да учи, већ хајдемо да учимо.”
Кад нешто није добро у школи онда хајде да видимо шта то није добро и допустити детету да води у тражењу грешке. Марија Монтесори то феноменално је казала још пре 100 година (а ми за то као да никад чули нисмо). Или дете има писмени, па добије јединицу, значи идемо у класификовање. Не класификовање, не ордење ни унапређивање, већ живот и откривање тајне. Кад дете открије да се ту и ту забунило, и да није добило због тога ни шамар ни јединицу, него су поправили он и учитељица или родитељ заједно то, па ће сутра друго, па треће. И кад иде из тога “хајдемо заједно” да научимо, да урадимо, да направимо, то је онај позив који прати симбиозу родитеља и детета, а онда се та симбиоза постепено разграђује па постајемо ја, Пера, Стева, Мира и свако има неку своју индивидуалност. Тако се и та симбиоза разграђује, али се здраво и постепено разграђује, не пуца, а ми се здраво развијамо.
Оно што су ваши скупови, то ми се од прве свиђа зато што деца гледају како тате раде. И како раде у кући, али то сада да тате не раде у кући, а да само маме раде у кући, то је један мит. Ако су добри другови, тата и мама, то се неће догодити.
Делује да данас у школи нема другарства као некад, и да се то некако тенденциозно намеће такмичарским менталитетом.
Другарство и пријатељство је постало смешно међу децом, не добија се за то ни оцена ни награда, него спрдња, ”Ено онај помаже оној будали, биће исти ко он”. Значи основни проблем, да би тате и маме били добри пријатељи и добри другови, је да се другарство и пријатељство негују у школи. Ми идемо на сексуално васпитање и правимо од тога један скандал. Нико то сексуално васпитање не одбацује и не негира, али шта је сексуално васпитање за девојчице или дечаке? Па то да дечаци играју фудбал, а девојчице балет. То је разлика, а то је исто и зашто се девојчице до неких година не би дружиле са дечацима и биле другови са њима, и причали о другарству и сви били пожртвовани једно за друго. Да заједно решавају неке проблеме, а после кад они сами испуне капацитете и ћелије другарством, онда ће доћи и та полна зрелост око једанаесте дванаесте године. И онда полако и постепено идемо у сексуално васпитање. И ту се пријатељи и другови сексуално васпитавају, а не непријатељи и противници и ко ће кога од првог или нултог дана. У томе је велики проблем. Још је Јунг говорио да је врло опасно у невреме било шта учити децу. Не можете дете у 5 години да учите да држи пиштољ или учити сексуалности – као у овом филму који сам гледао недавно о једном школском излету на Млаву, где су учили децу како се љуби у уста, и то децу са 7 година, то је первезно и одвратно.
“Први задатак оца је да маму учини сигурном у љубав која је један од стубова тога малог живота.”
Да ли се разликује улога мајке и оца у животима деце?
То све зависи од личности мајке и оца. Имате и мушке мајке, имате и нежне тате. Све у свему, онај класични принцип је да естетика иде из мајке, а етика, храброст, снага, иде од тате. Е сад пошто смо ми у цивилизацији када нема толико разлике између ловца и куварице, тај ниво идентификације је можда сад ту мање важан, али у својој суштини дете има потребу да буде привржено, до треће четврте године иде уз вас. Ту је мама та која је важнија, оно је из њених руку израсло и оно се враћа у њене руке. То нема никакве везе са сексуалношћу и са полом то су глупости, већ је оно изашло из тела мајке. То тело је било дететов загрљај и онда је глас мајке био ту, а онда полако улази неко други. То је отац и његов први задатак је да маму учини сигурном у ту љубав која је један од стубова тога малог живота. То је задатак родитеља јер сви ми и мушки и женски имамо потребу да будемо у сигурном, и свако дете има потребу да је вољено и да буде неко неком.
Али једног дана вршњаци постану утицајнији него родитељи?
Да, вршњачка група је касније важнија за дете него родитељ.
До треће године је важнија породица. Идентитети су веома важна ствар. Један Мирко и Милена, он пет година, она нешто млађа, дошли су код нас да спавају, да би се њихов тата одморио јер ноћу требају путовати на море. Увече их моја супруга води да спавају, а мали Мирко иде са њом па јој каже “Али ми нисмо ваши, ми смо мамини и татини”. Детету је битно да се идентификује са породицом. Све иде из породице – осмеси, погледи, физиономија и остало што иде уз то.
“Свако дете има потребу да је вољено и да буде неко неком.”
Али после треће године дете се интересује за ванпородичну средину, другове… и учи се дружењу и игри са другарима. У парку бака изведе малог од четири године и он се увек потуче са децом, али једва чека да поново изађе, јер он воли децу. Он би их загрлио кад се ономе другом не грли и треба времена док се не науче како се то воли, како се то дружи.
Са четири године дете се идентификује са средином око себе и ту оно бира. Ја мислим да је врло битно да дете зна шта је лепо, а шта ружно, у петој, шестој години да зна да је мушко или женско, и да се воле јер су другови, нису муж и жена (оно како се деца играју муж и жена мачка печена) него другови. Из тога се ми полако идентификујемо са себи сродним па ћемо и са татом и са мамом. Ако су мама и тата сродни, важно је да деца буду са мамом и татом да се не би сродили са дадиљом, цртаћима, у моје време каубојима и индијанцима ако тата није био довољно јуначки тип…важно је да дете зна шта је ружно, а шта је лепо, шта је добро, шта није добро, шта је пријатно, шта је непријатно пец пец, шта се може јести и волети, а шта се може волети на други начин. И када смо дефинисали шта је добро, а шта лоше, у шестој седмој година се јавља логичко мишљење и све се ставља на своје место. То се дешава мимо нас, и у џунгли, и у школи и на факултету… Што смо ми пре испратили ту идентификацију и диференцијацију емоција и детета на дете, и човека на човека, то ћемо бити зрелији у својим понашањима и сексуалним и социјалним и свим осталим.
“Увек је битно имати мушки идентификациони узор, да може дете уз њега да се усплете.”
Какво је било ваше детињство и однос са вашим оцем?
Мој отац је био трговац. Младост је провео у аустроугарској војсци, па се после бавио политиком. Деловао је некако хладно, али кад сам болестан знао је да буде врло топао. Када смо ишли на море или негде ја сам волео ићи свугда поред њега, и то му није сметало, него је и причао о томе. Имао сам неку дистанцу, али сам му се издалека дивио. Он је увек био нешто важан за околину. Имали смо неку нежност која није била свакодневна него кад треба. Са друге стране имао сам једног рођака којем је мати умрла на порођају, он је просто обожавао тату.
Можемо да приметимо да очеви више одсуствују због посла од куће. Како тај недостатак делује на дечаке и девојчице?
Увек делује као недостатак, али очекује се да увек постоји неки ујак, стриц, неки деда који је чврст и увек је битно да имамо тај мушки идентификациони узор. Да може дете уз њега да се усплете. Може и уз комшију ако је неки добар сусед са нама. Ми смо имали у породици једног чика Ацу, који је био јак и крупан, диван један човек, и кад дође чика Аца сва деца су уз њега, он је био ауторитет. Треба имати тај ауторитет, јер ми смо заједно и у свечаним приликама и у пиџами и у највећој приватности. Заједно смо и у нашим нерасположењима, па и ми смо људи, нисмо ми никакви васпитачи. А тај наш пријатељ коме се ми сви дивимо, њему се природно и деца диве. И то дође увек како треба. Тако да је важно је да се породице друже, да постоје тате које ће повести петоро-шесторо деце у природу и маме које се играју са пет-шест девојчица, да постоје идентификациони узори који привлаче дете. И наравно да их нећемо гурати ни у једном ни у другом смеру, али их нећемо ни ометати.
Хвала вам пуно.
Ма хвала вама.
Много ми је жао што нисмо овако причали пре него што сам постао родитељ, сигурно бих био много бољи.
А немојте то. Немојте бити најбољи! Немојте бити вуковци и немојте бити најбољи, већ будите то што јесте. Ви имате квалитете. Дозволите да не будете апсолутно праведни. И немојте бити најбољи родитељ, будите човек нормалан.
За портал Први пут с оцем, Мирко Митровић
Извор: Први пут с оцем
Nema komentara.