Roditelj 8
Onda otac koji vadi spisak kada je nastavnica i koliko kasnila na čas, i kako može deci da piše neopravdane kad kasni čak i na kontrolni, „Otkud Vi imate te podatke?“ pita ona, „Rekla mi je ćerka, sve je zapisivala, ja nisam otišao kod direktora, hoću prvo sa Vama da razgovaram, i ovo svi znaju (pokazuje na prisutne roditelje; ja, iskreno, ne znam, ali ćutim), samo niko neće da kaže, sva deca to pričaju“, „Deca svašta pričaju“ reče nastavnica, „Pokazaću Vam kada sam se kog od tih dana ulogovala, znate imamo elektronski dnevnik, i sve se vidi“, „Ma, pustite Vi elektronski dnevnik, to može sve da se namesti, a deca imaju kontrolni pola sata umesto 45 minuta“, „Ne možemo pričati o tome šta deca govore, dovedite ćerku pa da sednemo svi zajedno, dovedite svu tu decu koja to pričaju“, „Vi znate da se oni plaše, i niko neće reći istinu“, „Pa, šta je Vaš predlog, da ja verujem Vama, a ne Vi meni?“ pita nastavnica. Sat i po. Novak dobio prvi set. Stegao sam pesnicu ispod klupe, to, Novače!
Roditelj 9
Poslednja majka je samo donela opravdanje, „Pa, to je mogao Dušan da mi preda“, kaže nastavnica, „Žao mi je što ste čekali ovoliko“, „Nema veze, i ovako da pitam kakav je“, deset minuta, neočekivano, nadao sam se da će bar ova brzo.
Sada je učionica ostala prazna, samo nastavnica i ja. Vratio sam mobilni u džep, sat sam stavio na ruku.
Roditelj 10 (ja)
„Baš ste se načekali“, reče nastavnica. „Šta ćemo…“
„Eto, i ja sam kolega, predajem muzičko, znam sve, u svakoj školi je isto. I meni tako dođu na otvorena vrata, neki roditelji kao da hoće samo da se na nekoga istresu, ovde su kao veliki, moćni, onda odu kući i kazne dete, na kraju su ljuti i na nas i na njih…“ pokušao sam da napravim uvod. Šta sam ono beše smislio da je pitam…
„Baš tako“ kaže nastavnica. „Svuda isto… A, Vi ste…?“
„Otac Une Marković“ kažem.
„Una Marković…. Una Marković… podsetite me, koje je odeljenje?“ pita nastavnica.
„Osmo dva“ kažem.
„Osmo dva?“ začudi se nastavnica. „Ja njima ne predajem.“
Gledam je poluotvorenih usta.
„Ne predajete?“
„Ne…“ i ona u neverici, odmahuje glavom.
„Ne predajete Uni? Hoćete reći, došao sam za džabe? I sve ovo slušao za džabe?“
„Nažalost… Baš mi je žao… Bar da ste rekli na početku…“ žao joj je, vidim.
I meni me je mene žao, što reče moja pokojna tetka.
Ustaje, rukuje se sa mnom. „Koleginica Gordana predaje osmom dva, ali ona je već otišla kući, dođite za dve nedelje, tad su opet otvorena vrata.“
„Naravno, naravno“, kažem. Odlazim.
Ne verujem.
I što je najgore, ispašću kriv. Olivera će me napasti što se nisam raspitao gde idem. I, nemam opravdanje da sledeći put kažem, „Išao sam, od mene dosta!“
Kiša je stala. Prošao je čitav vek od kad sam došao u na otvorena vrata. Pored škole ima kafić, i u njemu puštaju sportski program. Odlučio sam da odem na pivo, da odgledam meč do kraja u miru, da u pauzi zovnem svog drugara Jocu da mu se izjadam. Ubiće me od zavitlavanja, ali neka, zato ga i volim. Posle ću polako kući. Odložio sam problem bar na sat-dva.
Autor: Maja Bugarčić
Izvor: Zelena učionica
