A neke stvari se uče uz pomoć odraslih…
Lav Vigotski je sa svojim sociokulturalnim modelom mentalnog razvoja pokušao da naglasi značaj koji okolina ima za razvoj pojedinca. Jedan od koncepata koji je on formulisao u okviru te teorije je zona narednog razvoja koja se odnosi se na jaz između onoga što dete može da postigne samostalno i onoga što može da postigne u saradnji sa nekim ko je kompetentniji od njega za datu aktivnost (Chaiklin, 2003). Dok dete uči, aktivnosti odrasle osobe treba da budu usklađene sa njegovim mogućnostima i potrebama i da budu podržavajuće da bi se dete podstaklo i da bi mu se olakšalo napredovanje. Te aktivnosti mogu uključivati verbalnu podršku, ukazivanje na greške, pomoć pri zaključivanju, obučavanjem neke nove metode ili perspektive pristupa datom problemu… Ovakva vrsta pomoći je veoma korisna pri raznim aktivnostima, od razvoja govora, preko crtanja i igre, do učenja brojanja, pisanja, računanja i svega ostalog što deci zna da zadaje glavobolju!
A neke situacije su prosto čudne…
Meri Ansvort (Ainsworth et al, 2015) je osmislila eksperimentalnu proceduru koju je nazvala Klasifikacija čudnih situacija ili samo Čudne situacije. Ova procedura je namenjena proceni odnosa majka – dete, to jest afektivne vezanosti, između druge i treće detetove godine.
Razlikujemo tri obrasca afektivnog vezivanja – anksiozno izbegavajuće, sigurno vezane i anksiozno ambivalentne. Procedura traje 32 minuta i sastoji se od 8 faza, to jest od 8 različitih situacija (svaka traje po 3 minuta) u kojima se posmatra i procenjuje odnos deteta sa majkom, sa strancem i ponašanje deteta dok je samo. Prvo su majka i dete sami, zatim im se pridružuje stranac koji ostvaruje interakciju sa majkom. Zatim majka izlazi iz sobe i ostavlja dete samo sa strancem, pa se zatim majka vraća a nepoznata osoba odlazi. Nakon toga majka ostavlja dete samo u sobi pa nakon određenog vremena dolazi stranac i na kraju se strancu i detetu pridružuje i majka. Istraživanja pokazuju da je većina afektivnih odnosa sigurno vezano (70%), a da anksiozno izbegavajućih i anksiozno ambivalentnih ima podjednako (15%).
Deca su egocentrična!
Žan Pijaže je svojom teorijom kognitivno-intelektualnog razvoja značajno uticao na razvoj oblasti razvojne psihologije. Jedno od njegovih zapažanja i koncepata koje je stvorio je egocentrizam mišljenja koji se javlja na preoperacionalnom stadijumu kognitivnog razvoja, između 2. i 7. godine.
Egocentrizam podrazumeva centriranost na sopstvenu tačku gledišta, subjektivne kriterijume i neuzimanje u obzir tuđeg gledišta (Kesselring, & Müller, 2011). Pijaže je proveravao da li je dete prevazišlo egocentrizam u mišljenju je tako što bi između deteta i ispitivača koji sede na suprotnim stranama stola postavio planinu sa čije se dve strane nalaze biljke i životinje. Ukoliko dete nije u stanju da nakon zamena mesta sa istraživačem kaže šta se istraživač vidi, nego umesto toga nabraja šta ono samo vidi još uvek nije prevazišlo egocentrizam u mišljenju i prešlo na sledeći stadijum razvoja.
Noviji način tumačenja ponašanja sličnog onom koje Pijaže naziva egocentizmom je Teorija uma (Wellman, 1992), koja takođe ima zanimljive zadatke ispitivanja dečijeg mišljenja.
Više je ponekad jednostvno više!
Još jedan od koncepata koje je Pijaže definisao je konzervacija. Konzervacija je proces koji se javlja u operacionalnom stadijumu kognitivnog razvoja, između 7. i 11. godine a podrazumeva razumevanje da promena forme nekog objekta ne menja njegovu količinu, zapreminu ili masu (Elkind, 1967).
Postoji nekoliko eksperimentalnih procedura kojim se može proveriti da li se taj proces pojavio kod deteta, koji prate karakteristike mišljenja u ovom stadijumu: dete ne shvata da se u nizu jednakih elemenata stoji isti broj elemenata, bez obzira na to da li je niz razvučen ili sabijen, da je količina tečnosti ista ako se tečnost nalazi u čašama različitog oblika (viša i uža/niža i šira), da je ista količina plastelina ostaje ista iako se menja njegov oblik, da se deljenjem nekog elementa na dva jednaka dela ne dobijaju dva nova elementa jednaka prethodnom…
Deca mogu da podivljaju od gledanja filmova!
U nizu istraživanja kanadskog psihologa Alberta Bandure (1961) ispitivan je uticaj gledanja različitih filmova na ponašanje dece. U najpoznatijem eksperimentu u ovom nizu je korišćena Bobo lutka – lutka čija je težina koncentrisana u njenom donjem delu, pa se vraća u stojeći položaj ukoliko se udari. U istraživanju su učestvovale tri grupe dece, od kojih su dve gledale filmove, a treća je bila kontrolna. Rezultati su pokazali da su se deca kojoj se pustio film u kome se odrasla osoba agresivno ponaša prema Bobo lutki tako što je udara pesnicama ili čekićem, baca je i šutira prema istoj lutki ponašala agresivnije od dece koja su gledala neagresivan ili nisu gledala nikakv film. Bandura je zahvaljujući ovim rezultatima upotpunio svoju teoriju socijalnog učenja dokazivanjem da je ljudsko ponašanje u velikoj meri oblikovano imitacijom.
