Kažemo „Nauči svoje slabosti i ne budi slabić.“ a treba „Budi dobar prema sebi.“
Još jedna tendencija roditelja je da uče decu da budu previše samokritična. Na primer, ako roditelj kaže detetu da bude društvenije dete može to da shvati kao kritiku svog prirodno introvertnog karaktera. Istraživanja o samokritičnosti pokazuju da nas ona sabotira jer nas usmerava da se fokusiramo na ono što nam fali, smanjujući tako naše samopouzdanje. Izaziva strah od neuspeha, izaziva lakše odustajanje i vodi ka lošim odlukama.
Umesto toga, roditelji treba da razvijaju kod dece saosećanje prema samom sebi – da se prema sebi ponašaju kao prema drugu koji prolazi kroz neuspeh i bol. Ovo ne znači da dete treba sebi olako da oprašta kada nešto zabrlja već da nauči da ne muči sebe previše. Tako bi stidljivo dete znalo da kaže sebi da je to sasvim u redu i da ono po karakteru jednostavno nije toliko druželjubivo kao drugi. Da može sebi da postavi male ciljeve kako bi se opustilo u društvu. Ovo će detetu pomoći da uspe pred nekim izazovom, razvije nove veštine i nauči iz svojih grešaka.
