Možda baš zbog toga što niko ne dolazi kod psihologa da bi svesno lagao ili manipulisao, mi nikada ne osećamo sažaljenje prema ljudima. Ono sažaljenje iza koga viri superiornost, na to mislim. Ono, „drago mi je što nisam na njegovom mestu“ osećanje.
Osećamo samo iskrenu žalost i tugu zbog nečije patnje.
Jer taj neko nakon dva, tri susreta postaje neko naš, čak i da nam je na prvi pogled bio odbojan.
Nije nam više tuđinac. I saosećamo sa njim duboko.
Drugo, osećamo poštovanje.
Ono se nikada ne umanjuje kada saznamo za neke čovekove „prljave“ tajne, za stvari koje je uradio, ili radi još uvek, a kojih se stidi.
Poštovanje u toj privilegiji bliskosti samo raste.
Ponekad je to poštovanje toliko veliko da pomislimo kako nikada nikoga nismo poštovali u životu toliko.
Mi skidamo kapu pred mnogim našim klijentima.
Paradoks ovog posla je to što se ponekad srećemo sa ljudima većim od života, koji su pomerali daleko veće planine emotivnih trauma nego što bismo mi sami ikada mogli, a ipak mi uspevamo da pomognemo njima!
Ponekad imamo mudrost da ponudimo, ali ponekad smo samo skretničari koji usmeravaju put ka njihovoj sopstvenoj unutrašnjoj mudrosti o kojoj mi ne znamo ništa.
Ponekad razgovori toliko spontano idu da nas je sramota da naplatimo. Mi ćaskamo, oni rastu. I mi rastemo od tog ćaskanja.
Ponekad nam je mnogo teško da ne poželimo da zadržimo te beskrajno velike, zanimljive, mudre, duhovite i snažne ljude u svom životu. Koliko bi nam život bio bogatiji kada bismo ih imali u krugu svojih prijatelja, mislimo. A onda pomislimo, da li bismo mi njima bili zanimljivi kao ljudska bića, sa svim svojim problemima i manama, kada bi znali za njih? Da li bi nas oni hteli za prijatelje, kada bi znali sa kakvim se mi demonima i nesigurnostima još uvek borimo?
Eto, to osećamo prema ljudima sa kojima radimo.
Izvor: Facebook/Željka Kurjačka Stanić, psiholog i psihoterapeut
