Dečak koji je na rekreativnu poneo razvod svojih roditelja

Piše: Jasmina Jovanović

Ta rekreativna nastava je od samog početka bila nekako neuobičajena. Prva stvar koja je bila neobična za tu školu bio je sam termin polaska. Čak dve nedelje nakon početka raspusta. No dobro, to uopšte nije značilo neku negativnost ili neki problem, mali broj dece je tako rano putovao negde sa svojim roditeljima. A i lepo vreme im je bilo skoro pa zagarantovano. Valjda vrućine nije trebalo da ih uplaše na jednoj šumovitoj planini. Deca, računajući mog sedmogodišnjeg sestrića su se radovala. One dve nedelje bez škole su im pokazale šta su dokolica i dosada, tako da je u tu ruku, termin odlaska bio odličan. Bili su već željni neke akcije i nekih promena.

Već prvo veče, sestra me je zvala i požalila se da joj je dete uznemireno i da je plakao i želeo kući. Sutradan kada se čula sa još jednom mamom saznala je da je i njen sin plakao, ali i većina dece tog razreda. Šta su se raspekmezili, pitala se ona, znajući da imaju odličnu učiteljicu, lepo vreme i sasvim pristojan smeštaj i obroke. Trebalo je samo da se igraju! To je bilo jedino što se očekivalo od njih. Sutradan uveče, kada se čula sa učiteljicom nije planirala da se čuje i sa detetom, samo da vidi da li je sve u redu, ali je učiteljica insistirala da nađe dete da popriča sa majkom .Dečak nije plakao, ali je bio neraspoložen i mrzovoljan, što uopšte nije bilo u skladu sa njegovim temperamentom i vedrom dušicom. Bilo je neobično što je tražio da čuje i oca. Bio je užasnut kada mu je majka rekla da tata nije tu. “Kako nije tu? Zašto nije tu ?“-pitao je plačnim glasom. Jedva je bio umiren majčinim ubeđivanjima da je tata na poslu, i da naravno, kao i uvek, mora da se radi.