Dečak koji je na rekreativnu poneo razvod svojih roditelja

Njegovi roditelji su bili užasnuti.Kada im je konačno dete stiglo shvatili su koliko je ceo razred patio sa malim Rastkom. Svako veče, učiteljica bi ga satima tešila i pokušavala da ga smiri, dok su mu cimeri ne znajući šta će njih da dočeka kada se vrate kući, pravili društvo i podjednako plakali. Jedini dan kada je mali Rastko bio raspoložen bio je dan kada je doneo odluku, i ponosno i zaverenički je podelio sa svojim drugovima. Kada poraste, ubiće Marinu, tatinu devojku! Ta misao mu je čitav dan držala oči suvima i osmeh na licu. Iskrivljen, mučenički osmeh deteta koje pati. Sreća, pa je učiteljica, namučena i sama potrešena, saznala za plan i dugom pričom, i molbama i ubeđivanjima ga jedva razuverila da niko ne treba ni da ubija ni da bude ubijen.

Moj setrić je pričao danima o tom utisku. I danima se videlo da je potrešen iskreno i do srži, koliko samo deca mogu biti.

-„Mama, ja sam tešio Rastka.“- rekao je jedan dan svojoj majci.

-„Kako si ga tešio, srećo?“- pitala je moja sestra iznenađena.

-„Paaa, rekao sam mu da je njegova mama baš lepa i da će se njegov tata sigurno jednog dana kada se „odljubi“ od te Marine, ponovo zaljubiti u njegovu mamu. I ponovo će biti porodica.“

Danima i ja sam pod utiskom. Danima razmišljam kako je sve to moguće i zašto? Ko smo mi da se tek tako udajemo i ženimo bez istinske ljubavi, promišljanja i ubeđenosti da je to „dok nas smrt ne rastavi“? Ko smo mi da „slučajno napravimo“ dete ili „slučajno“ ostanemo u drugom stanju, pa da se posle razvodimo, maltretiramo i nanosimo bol svom detetu? Ko smo mi da se zaljubimo u nekog drugog pa posle „puj pike ne važi“, dete neka pati ja sam se zaljubila?!

Naravno, sasvim druga stvar je kada žena ili muškarac trpe nasilje ili bilo koji oblik zlostavljanja pa je razvod neminovan. Ili kada neko krene stranputicom, oda se alkoholu, drogama i raznim porocima. Te stvari su van ove priče, i tu se spašava živa glava i razvod je verovatno spas i olakšanje. Ne znam. I ne bih volela ni da saznam.

Ali ove smrtničke, sebične sitnice, koje ljudi rade da bi ugodili sebi a pri tom o deci uopšte ne misle, te stvari me beskrajno rastužuju. I ne verujem da je „bolje i dobar razvod nego loš brak“, jer taj brak je neko učinio lošim. Nije brak loš “zbog razvoja kišne gliste“! A nije ga mogao učiniti lošim niko sem to dvoje koji su u njega dobrovoljno stupili. Zašto nisu bolje birali? Jel ih neko naterao na to? Jel ih neko kidnapovao, ili im ugovorio brak?

Da, znam da sam staromodna, i svašta nešto još, će mi pripisati čitaoci ovog teksta. Da, ovo je 21.vek i skoro da je moderno razvesti se, i stvarno ne bih imala ništa protiv razvoda, da deca ne ispaštaju te roditeljske ideje.

Ali se iskreno nadam, da će biti i onih koji će više gledati svoju decu i njihovu dobrobit nego mane svog bračnog druga. Možda će neko odustati od svoje Marine kada ovo bude pročitao… Odustati od razvoda… Pogledati svoju ženu ili muža drugim očima, napraviti kompromis, popričati, otvoriti dušu, zamoliti za uslugu, izvesti nekog na romantični izlazak, udeliti kompliment… Jer i mnogo pametniji od mene (a ne sećam mu se imena na žalost) dao je savet roditeljima: “Najbolje što otac može da uradi za svoju decu, je da voli njihovu majku.“ I obrnuto, dragi moji, i obrnuto – majka da voli njihovog oca.

Znate da život koji je pred našom decom neće biti lak, zašto onda da još od malena pate a da direktni uzročnici tog bola budemo mi koji smo ih rodili…