Piše: Tatjana Kuljača
Ne veruje on meni ništa. Ni da umem da spremim večeru bez njega. Da izvadim posuđe iz mašine bez njega. Da mogu da usisavam sama. Da spavam sama. Čak mi ne veruje da se odlično snalazim sa toaletom bez njega. Ako i uspijem da uđem i ugrabim da se zaključam pre nego što shvati da sam se tamo zaputila, u rekordnih 10 sekundi stiže mali nepoverljivac i prvo zove, pa kenjka, pa lupa četkom za kosu po vratima, a onda i glavom (valjda je ukapirao da ga tada ne odbijam, ipak sam ja rodila lepu, pametnu glavu) dok moj nivo tolerancije za ignorisanje zvukova ne dosegne crvenu liniju, te popustim i pustim ga unutra. Uz osmeh, koji niko ne bi mogao povezati sa malopređašnjim tragičnim mumlologom (monolog mumlanjem) umaršira u toalet, pita me na svom jeziku gde sam i kako sam se usudila da odem bez njega, te mi se obraduje kao da se deset dana nismo videli.
I tako me prati… po stanu… vani… gde god da mrdnem. Zna to da bude naporno. Posebno kad je priprema obroka u toku, jer malac mi ne veruje da sam uljučila šporet, pa odluči da popali sve živo, dok ja pokušavam da balansiram između spremanja obroka, raščišćavanja posuđa i spašavanja milog čeda koje zdušno ,,pomaže’’ u kuhinji.
A onda mu dam poklopac. I tada počinje koncert. Ko to nije doživio i nije prisustvovao sličnom performansu, ne bi verovao kako buka koju proizvodi metalni poklopac po pločicama može da suzbije sve bolove u organizmu i potera ih u glavu. Onaj dio osobe koja bubnji kao kad stojite pored najglasnijeg zvučnika u diskoteci. Ako vas je do tada bolela ruka- bol nestaje. Noga – takođe. Sama izvedba je najčešće toliko inspirativna da večeru spremim u rekordnom roku, udaljim muzikanta od instrumenta i dozvolim sebi da se sjetim drugih zvukova.
Kada se uspavljujemo ne veruje da su moj nos, uši, oči i usta u mraku na istom mestu kao i pri svetlosti, te jednom ručicom drži flašicu, a drugom vrši detaljnu pretragu mog lica, što umije da bude bolno. Kopa, štipa, pljasne, a ja sve stoički podnosim. A onda se umiri… Namesti svoju glavicu tako da nosićem dodiruje moju ruku koju često prebaci preko sebe i zagrli je. Tako zaspe.
