Piše: Milena Kostić
Ja sam kontrol frik. Priznajem. I nisam usamljena.
Mi kontrol frikovi smo posebni. Ne znamo ne možemo da taj deo nas zamenarimo koliko god se trudimo.
Mi smo oni kojima prvo počne mozak ujutru da radi, pa se tek onda probudimo. A mozak sebe zatrpava i zatrpava silnim planovima/idejama/namerama.
Da se razumemo. Biti kontrol frik ne znači da smo sjajno organizovani, da nam sve blista i da smo opsesivni po tom pitanju. Naprotiv! Poznajem gomilu njih kojima je reč „organizacija” bliska koliko običaji u Indoneziji.
Ne, nije to suština našeg problema umeća.
Mi smo oni koji znaju misle da znaju najbolje. Za sve. Za svakog. Za svaki događaj. Za svako dešavanje.
Imamo plan šta treba uraditi, kako, kada. A razloge zašto tako? Pa šta imamo da objašnjavamo? Rekoh već – mi znamo najbolje.
E, a onda jednog dana mi nađemo svog životnog partnera. I dobijemo potomstvo.
I tu je najveća životna raskrsnica sa kojom se suočimo: kako da kontrol frik shvati da ste OBOJE roditelji tom detetu.
Jer, Bože moj, pa naravno da ja znam najbolje!
