Realno, kako može tata da ostane sa detetom dva sata sam? Neće znati da treba da ga uzme kad plače, zar ne? Trebam mu to obavezno reći.
I kako li će ga nahraniti? Mislim, jedino je sebe hranio ovih 30+ godina. (Mislim, i ja sam. Al’ ja ipak znam šta da radim.)
Zašto kupa dete toliko dugo? Pa to ne treba da je igranje, samo kratko i odsečno.
A šta ako ga izgubi negde u šetnji? Ili se ne snađe na dečjem igralištu?
Treba mu dati upustva gde je šta od opreme za decu. Kako ih obući. Na koji način ih odvesti u vrtić.
Ma, možda treba potpuno blokirati tatu. Mogu sve ja.
Realno, nešto se i ne lomi da pomogne. Ne, naravno da to nema veze sa tim što mu popujem dajem upustva kao da je malouman. („Nemoj ti, ja ću!” „Pusti, ne tako!”)
Stvarno ne znam kakav je to roditelj koji ne želi da učestvuje.
Al’ dobro. Ionako ja znam najbolje.
A sad stvarnost – ovo je jedan put od one raskrsnice.
Drugi je drugačiji. I moram da kažem teži.
Na tom drugom putu tata je isti (pa bar približno) roditelj kao i mi.
On brine o deci kako zna i ume, baš kao i mi.
Zašto onda teži put? Jer podrazumeva da ćemo se gristi za jezik i lupati po prstima da ne bi opet popovali davali upustva. Mnogo, mnogo puta.
Ali i mi učimo da budemo roditelj, isto kao i on. I nama i njemu treba potvrda za sticanje samopouzdanja.
A i ako ga pustite, počeće da vas pita šta i kako. A to je neodoljivo, zar ne?
Izvor: Mama iz magareće klupe
