Generacija „JA“ ili davljenici u sopstvenom egu

Piše: Jovana Papan

Nekada davno, dok je domaća televizija još bila u pelenama, nastao je onaj legendarni izgovor za sve slučajne prolaznike, nevoljne da na pitanje reportera izuste par reči u kameru: „Ja nisam odavde!“. Običnog čoveka, nenaviklog da ga posmatraju i slušaju milioni sunarodnika ispred TV ekrana, po pravilu je hvatala panika u situacijama kada treba nešto da izjavi za televiziju, na primer da zahvali za neku nagradu ili da preda poklon nekom funkcioneru. Ni takozvani profesionalci se često nisu mnogo bolje snalazili, i možemo da se prisetimo mnogih novopečenih estradnih zvezda koje su svoja televizijska krštenja provele rumeneći, zamuckujući, i zureći u mustru na tepihu, dok su naše mame i babe ispred malih ekrana komentarisale: „Pogledaj ovu, kao da je progutala oklagiju!“

No, vreme stida i neupadljivosti je odavno prošlo, zajedno sa svojim „malim čovekom“, skromnim i nenaviklim na pažnju. Uključite danas televizor, a iz njega će odmah iskočiti neki anonimus koji umire od želje da sva pažnja ovog sveta bude usmerena baš na njega, i spreman je da zarad te pažnje učini sve što se od njega bude tražilo.

„Vreme stida i neupadljivosti je odavno prošlo, zajedno sa svojim „malim čovekom“, skromnim i nenaviklim na pažnju.“

Prošle godine su nas mesecima svojim intelektualnim gibanjima i emotivnim turbulencijama maltretirali učesnici Velikog brata – kada već nisu hodali četvoronoške, lajali, cijukali, vezivali se u čvor, ili šta im je već bio zadatak – a oni su bili samo retki srećnici izabrani među hiljadama onih koji su želeli to isto – da ih auditorijum upozna „iznutra i spolja“, da postanu javni i slavni. Kada je Veliki brat okončan (bar na kratko), usledio je katastrofalni B92 eksperiment pod nazivom „Moj TV Dnevnik“, u kome je svakog dana osmoro mladih ljudi filozofiralo po dva minuta na slobodnu temu, u grčevitom pokušaju da na brzaka stekne 200 grama slave i tuce obožavalaca. Pričalo se o svemu i svačemu, od „skidanja mraka“ do skidanja bora i celulita, pokazivale su se tetovaže, plombe i žuljevi, a najveći deo besmislenog blebetanja aktera emisije svodio se na opisivanje svojih mnogopoštovanih i nesumnjivo svima intrigantnih ličnosti iz svih mogućih uglova, i do detalja koje ako ne moraju, ne bi podneli da slušaju ni njihovi najrođeniji.

Oni koji rado prate ove trenutno (kod nas) ultramoderne simbioze voajerskih i egzibicionističkih strasti, sigurno ne propuštaju ni najnoviji B92 rialiti hit „Draga mama“, emisiju u kojoj svaki put upoznajemo po jedan izabrani par majka-ćerka, dve „najbolje drugarice“, koje se prvo do iznemoglosti međusobno veličaju i dive jedna drugoj, sa neskrivenim naslađivanjem poveravaju bizarne pojedinosti svojih odnosa auditorijumu, a zatim, kao vrhunac večeri – demonstriraju svoj modni stil javnosti, tako što jedna drugu „oblače“ po svom ukusu. Slično je koncipiran i konkurentski šou TV Pink „Gledaj majku-biraj ćerku“ (po forumima popularan kao „muvaj kevu-smuvaj ćeru“), u kome dobrodržeće super-mame pokušavaju svojim šarmom da obrlate jedinog muškog protagonistu, ne bi li on odlučio da na kraju izabere baš njihovog anđela. A tu su još i „Menjam ženu“, „Sve za ljubav“, „48 sati svadba“… hiljade i hiljade srpskih očajnika svakodnevno se upinju da bar jedan intimni trenutak prožive pred očima javnosti.