Generacija „JA“ ili davljenici u sopstvenom egu

Utapanje u sebe 

O okeanu gluposti koji nas svakodnevno zapljuskuje sa malih ekrana potrošeno je već mnogo reči, i volimo da kažemo da nas u tom pogledu ništa više ne može previše iznenaditi, budući da je u savremenoj tržišnoj medijskoj utakmici, sinonim za dobar program postao gledan program – onaj koji producentima donosi mnogo parica od skupih sekundi reklamnog prostora.

Zapanjuje nešto sasvim drugo – sa koliko se prirodnosti, samoobuzetosti, i egzibicionizma uskače u današnjih 15 minuta slave. Mladi, kao najčešći učesnici ove vrste programa, deluju prosto kao da su odrasli pred kamerama, navikli da je svaki njihov pokret i postupak od neizmernog značaja, i da oni samo treba da budu „ono što jesu“, pa ćemo ih mi voleti. Izgledaju i ponašaju se kao da im je sasvim logično da svi mi ispred malih ekrana p r ovodimo živote čekajući da čujemo šta baš oni misle o trenutnoj društveno-političkoj situaciji, globalnom otopljavanju ili najnovijem holivudskom blokbasteru.

„Oni su odrastali učeći da je sasvim prirodna stvar biti u centru pažnje, i stavljati uvek sebe na prvo mesto.“

Zapravo, oni i imaju sve razloge da smatraju da su nešto posebno, i da su njihove ideje, raspoloženja i bubice vredni svakog sekunda tuđe pažnje, kao uostalom i većina onih rođenih u 70/80-im godinama i kasnije. Kao srpska verzija „generacije Y “, „Milenijumske generacije“ odnosno „generacije Ja“, kako ju je krstila američki psiholog Džin Tvendž (Jean Twenge) u svojoj studiji „Generacija Ja: zašto su današnji mladi amerikanci samouvereni, prodorni, ambiciozni – i nesrećni kao nikada ranije“ (“ Generation Me : Why Today’s Young Americans Are More Confident, Assertive, Entitled — and More Miserable than Ever Before), oni su odrastali učeći da je sasvim prirodna stvar biti u centru pažnje, i stavljati uvek sebe na prvo mesto. Tvendž bazira svoje argumente na 14 godina sopstvenih istraživanja, i višedecenijskim rezultatima kolega psihologa, baziranim na anketiranju više od 40.000 subjekata.

Prema njenoj hipotezi, „generacija Ja“ obuhvata sve one koji su rođeni u rasponu od poslednjih 30 godina, što znači da u nju spadaju i današnji osnovci i tridesetogodišnjaci, a ono što im je svima zajedničko, jeste da su odrasli u eri u kojoj je fokusiranje na sebe ne samo tolerisana praksa, već i društveno promovisani životni stil. Oni su zamorčići epohe u kojoj su stručnjaci i profesionalci na juriš preuzeli ljudsku ličnost pod svoje, pretvorivši, kroz intenzivnu psihologizaciju i terapeutizaciju svakodnevice, građanina u pacijenta, a porinjanje u sebe u vladajući društveni etos.