Od svih glavnih oblasti samoformiranja deteta – koordinisanog pokreta, samostalnosti i volje – volja se u našem današnjem društvu najmanje razume i podržava. Ipak, znamo da, kako bismo imali samopouzdanja, moramo biti u stanju da se kontrolišemo. Ova kontrola širi se na naše mentalne živote kao i na naše fizičko delovanje. Dete mora da nauči da disciplinuje misli, baš kao što uči disciplinu delovanja.
Montesori vaspitačica savetuje kako rešiti napete situcije s decom
Civilizovana društva su se uvek oslanjala na disciplinu svojih građana. Disciplina, poslušnost i samokontrola počinju u detinjstvu. Deca moraju da razviju poslušnost da bi dala legitimitet vlasti kao temelju za zrelo razumevanje i prihvatanje očekivanja civilizacije u kojoj su rođena. Ova očekivanja variraju od jednostavnih i otvorenih do najdubljeg posvećivanja ljudskoj zajednici: od činjenice da crveno svetlo na semaforu znači stani, a zeleno znači kreni, do brige za druge i vladavine zakona, poštovanja ljudskih sloboda i traganja za srećom.
Civilizovana društva su se uvek oslanjala na disciplinu svojih građana. Disciplina, poslušnost i samokontrola počinju u detinjstvu.
Ovo dečje prihvatanje društvenih „pravila kretanja“, da ih tako nazovemo – baš kao i njegovih najdubljih vrednosti – ni na koji način ne podrazumeva da treba da podižemo decu koja će izrasti u samozadovoljne i zavisne odrasle. Montesori obrazovanje podržava upravo suprotan pristup ljudskom biću od rođenja. Lična iskustva Marije Montesori sa fašizmom, nacizmom i komunizmom ubedila su je u apsolutnu neophodnost slobode misli u svim društvima.
Kako da budu poslušna, a misle svojom glavom?
Kako podižemo decu koja imaju samokontrolu, prihvataju autoritet odraslog, a koja ipak odrastu sposobna da misle svojom glavom? Kako ćemo ih povesti od „tvrdoglave samovolje“ deteta mlađeg od tri godine do uspostavljene volje i hrabrosti potrebne da se održe na kursu tokom zahtevnih zadataka odraslog života? Preciznije, kako pomažemo maloj deci u najranijem životnom uzrastu razvijanje sposobnosti da izaberu pozitivan zadatak, a zatim održe usredsređenost na njega, nesvesna spoljnih ometanja, i ne obraćajući pažnju na one koji bi ih mogli ometati?
Dete mlađe od šest godina nema pravog razumevanja zašto je neko ponašanje neodgovarajuće. Roditelji ne mogu da daju apstraktne razloge za samokontrolu svom detetu i da očekuju da će ih razumeti. Umesto raspravljanja sa svojim detetom mlađim od šest godina, roditelji moraju da se oslanjaju na druge strategije – preciznije, na nametnutu kontrolu i posledice.
Prvi način na koji možemo pomoći detetu jeste da služimo kao model samokontrole i reda u sopstvenim životima. Značaj temeljnog razumevanja sveopšteg reda ne može se prenaglasiti.
Očigledno, tokom uzrasta ispod šest godina, deci su u životu potrebni odrasli kroz koje će ispoljavati sopstvenu energiju i volju, jer deca još uvek ne razumeju svoje postojanje i šta to znači u potpunosti. Uloga odraslog je da postepeno uvodi dete u univerzum zasnovan na redu i u ograničenja dnevnog života. Značaj temeljnog razumevanja sveopšteg reda ne može se prenaglasiti. Red u univerzumu, i verovanje da ga ljudska bića mogu otkriti, jeste osnova svih ljudskih napredovanja i civilizacije. Ono nas je oslobodilo nesigurnosti magičnih uverenja zasnovanih na doktrini i dogmi. Ono nas je izvelo iz srednjeg veka u doba prosvetiteljstva, a zatim dovelo do sveta globalne tehnologije i mogućnosti nezamislive slobode od ljudskih potreba. Ono je osnova ljudske misli, mašte i volje, preko njegove veze sa senzornim činjenicama. Bebino istraživanje stvarnog sveta senzornih činjenica vremenom je dovodi do stvarnog sveta apstraktne misli. Razvija um koji razmišlja i mentalni red potreban za organizovanje i prenošenje svojih misli putem jezika. Nakon uspostavljanja ovog reda uma, kreativna osoba može da preuredi svoje misli i ideje i sprovede ih u konkretna dela u okruženju. Tako je Ajnštajn uspostavio novi izraz stvarnosti, E=mc2, i teh-nološka era je rođena. Sve ovo istraživanje sveta u odraslom dobu počinje inicijalnim upoznavanjem malog deteta sa ograničenjima i redom koje otkriva u sopstvenom okruženju.
Montesori metod: Kako da dete bude poslušno a ostane svoje
Uvedite za početak red u sopstveni život
Prvi način na koji možemo pomoći detetu jeste da služimo kao model samokontrole i reda u sopstvenim životima. Ako vodimo uredan život, takve radnje su nam prirodne. Međutim, ako su naši životi haotični i obično se osećamo iznureno i bez kontrole, moramo da usporimo i preispitamo sebe i sopstveni život. Naročito moramo da procenimo radnje u kojima sarađujemo sa svojom decom. Da li igračke skupljamo nasumice, ili imajući red na umu, smeštamo sve plišane životinje u jednu korpu, a kocke u drugu, slagalice na policu, a knjige u korpu pored stolice za ljuljanje? Kada sredimo sobu, da li odnesemo sav prljav veš u korpu, a peškir u kupatilo, a zatim poređamo cipele u cipelarnik i pokačimo ili složimo čistu odeću?
,,Uloga odraslog je da s ljubavlju nauče decu granicama, ili će ih svet tome naučiti, bez ljubavi“.
Kada smo uredni u našim dnevnim aktivnostima, deca doživljavaju disciplinovanu misao kakva je u našim umovima. Zato što je naš mentalni red i njima vidljiv, mogu da uključe ovaj red za sopstvenu upotrebu. To nas podseća na dvanaestogodišnju učenicu Montesori škole koja je, kada je kuhinja kod kuće bila u neredu zbog toga što su je drugi članovi porodice haotično koristili, redovno sve dovodila u red. Činila je to sa očiglednom lakoćom, pristupajući zadatku organizovano i sa ciljem. Dakle, uređena misao je nagrada za pružanje reda detetu. Uređena misao može da dovede do toga da se pojednostavi nešto što se u prvo vreme može činiti kao neostvariv zadatak, i time se transformiše u zadatak koji je moguće ispuniti, pa čak postane moguće i uživati u njemu.
Dete moramo da pripremimo okruženje koje prikazuje red i strukturu u aktivnostima. Iskustva reda u ljudskom životu stvaraju očekivanja u detetu koja, zauzvrat, može da koristi da gradi red u svom umu i koja mu pomažu u razvijanju volje. „Šta, kada i gde“ pružaju prilike za ova očekivanja. Želimo da detetu u njegovom svakodnevnom životu razjasnimo: šta da očekuje, kada to da očekuje i gde da to očekuje.
Rutina, rutina, rutina
Šta su neka iskustva „šta i kada“ za bebe i decu mlađu od tri godine? Hrana ostaje u kuhinji; jedemo za stolom sedeći umesto da cunjamo po kući sa keksom u ruci (ili dok vozimo kola ili hodamo po javnom mestu). Kupamo se u kadi, ne u kuhinjskoj sudoperi. Urin i feces spadaju u toalet šolju ili nošu u kupatilu, ne u pelenu dvogodišnjaka. Igračke i slagalice ne pripadaju radnom prostoru u kuhinji. Posebne igračke koje su za dnevnu sobu ostaju tamo. Ne razvlače se po celoj kući. Spavamo u svojim krevetima. Trčanje i vika su za otvoreni prostor, i tako dalje.
Montesori metod: Kako da odgajite samostalno dete
Sledeći zadatak je da ove aktivnosti postanu rutinske: sada je vreme za „kada“. Raspored bebe i malog deteta sastoji se od obroka, dnevnog spavanja, aktivnosti i noćnog sna. Takođe želimo da izgradimo u detetovom danu i vreme za razmišljanje, da bismo maksimalizovali njegovu sposobnost da integriše svoje čulne utiske, i time učvrsti svoje učenje. Osim toga, predlažemo da roditelji svojoj deci čitaju svake večeri pre spavanja, još od prvih meseci, postavljajući time temelje za mirno vreme i proučavanje u večernjim satima kao celoživotnu naviku.
Kako je dvogodišnjem ili trogodišnjem detetu ako je – umesto predvidljivosti ručka kod kuće svakog dana u podne, praćenog spavanjem ili odmorom – svaki dan drugačiji: ne zbog neophodnosti, već zbog roditeljskog neznanja o njegovim istinskim potrebama?
Doslednost rasporeda i rutina su suštinski značajne za bebino razumevanje onoga što se od nje očekuje. Njen čeoni režanj je još uvek neformiran. Ni njen mozak, ni njen jezik nisu dovoljno razvijeni da bi razumela promene u rutini. Zato probajte da imate planirano vreme za izlaske van kuće ako vodite dete sa sobom, bilo da idete u prodavnicu, u šetnju po parku, da biste prisustvovali verskoj službi, ili idete u posetu prijateljima. Ako vaša beba provodi prepodneva van kuće u Montesori okruženju, ili nekom drugom prostoru, planirajte da je posle toga odvodite pravo kući kad god je to moguće, a druge događaje ostavite za kasnije tokom popodnva. Kako je dvogodišnjem ili trogodišnjem detetu ako je – umesto predvidljivosti ručka kod kuće svakog dana u podne, praćenog spavanjem ili odmorom – svaki dan drugačiji: ne zbog neophodnosti (što će se ponekad dogoditi), već zbog roditeljskog neznanja o njegovim istinskim potrebama? Jednog dana dete ide u park kada ga uzmete iz škole, sledećeg ide pravo do prodavnice, a sutradan u kuću kod prijatelja na ručak, pa u kupovinu. Četvrtog dana, vraća se na ručak i spavanje kod kuće. Dvogodišnje i trogodišnje dete ne razume ove promene u aktivnostima i razloge za njih. Ako se detetu dopadne ono što se događalo juče, moli da se to ponovi: „Hoću da idem u park!“ Roditelji tumače ovo insistiranje kao tvrdoglavost. Ali dete ne može da razume zašto ga ne vodite u park ili kuću prijatelja. Isto tako, deca ne razumeju da idemo u prodavnicu namirnica samo kada su nam potrebne namirnice, ili da moraju da nose jaknu zato što je hladno, kad je juče bilo toplo i nije im bila potrebna. Naravno, nećete uvek biti u stanju da pratite nedeljni raspored za izlaske iz kuće. Kada se jave takve situacije, pomoći ćete osećaju sigurnosti i samokontrole vašeg deteta ako održite što je više moguće elemenata rutine prilikom ovakvog izlaska. Obucite mu uobičajenu jaknu ili džemper. Idite istim putem. Pokažite poznate putokaze duž puta. Uradite sve što možete, što će vaše dete podsetiti na predvidive matrice u njegovom životu.
Red „šta, kada i gde“ u životu deteta pruža strukturu i priliku za ograničenja i disciplinu. Življenje sa ovim ograničenjima i iskustvom reda u njima razvija volju deteta. Ova spoljašnja ograničenja su neophodna u svakom posebnom slučaju dok ih dete ne usvoji i ne bude u stanju da kontroliše sopstveno ponašanje.
Deca kojoj je dopušteno da manipulišu svojim roditeljima uče da troše svoju energiju i razvijaju svoju inteligenciju na taj način. To postaje mentalna navika.
„Ne“ mora da znači ne svaki put!
Ovo je dug proces samoformiranja za dete. Roditelji moraju da vode računa da ga namerno ne usporavaju, nedostatkom ubeđenja i čvrstine. „Ne“ mora da znači ne svaki put. „Ne“ ne može da znači: „Pitaj me ponovo i možda ću popustiti.“ Ili: „Ako budeš vrištala dovoljno glasno, ako me udariš ili polomiš nešto, kažeš mi: ‘Mrzim te, ti si zla’, obrukaš me na javnom mestu ili kod rodbine, možda ću ti dati šta želiš.“ Ovaj scenario zvuči ekstremno; ali nije neuobičajen u interakcijama između roditelja i deteta u našem savremenom društvu. Kao roditelj, morate da odlučite: „Kakvo dete želim?“ Deca kojoj je dopušteno da manipulišu svojim roditeljima uče da troše svoju energiju i razvijaju svoju inteligenciju na taj način. To postaje mentalna navika. Deca koja se sretnu sa ubeđenjem i čvrstinom svojih roditelja u postavljanju granica postaju karakterne osobe koje shvataju životna ograničenja i odgovornosti. Rečima jednog Montesori edukatora za nastavnike: ,,Uloga odraslog je da s ljubavlju nauče decu granicama, ili će ih svet tome naučiti, bez ljubavi“.
19 zapovesti Marije Montesori koje će vam pomoći da postanete bolji roditelj
Odlomak iz knjige „Montesori od početka (dete kod kuće, od rođenja do treće godine)“
